15. децембар 2016.

Децембарска књижевна радионица Културног центра Срба Спона уприличена у уторак у амбијенту скопског Кафеа Ли обрадом романа Светислава Басаре „Фама о бициклистима“ привукла је велики број учесника међу којима и део читалаца који се први пут сусрећу са делом овог српског аутора.

С нескривеним задовољством због наставка циклуса књижевних радионица Споне, уз топлу чоколаду, чај, кафу, љубитељи писане речи, наслађивали су се пријемчивим представљањем дела и аналитиком модератора, ванредног професора Филолошког факултета „Блаже Конески“, Владимира Мартиновског.

У спонтаној размени мишљења у расправи и анализи романа „“Фама о бициклистима“, уз убедљиве додатне примедбе и сугестивна запажања из читалачког угла, учествовали су Дејан Сиљановски, Љубомир Ђоревски, Александар Проданов....

Мартиновски је у кратким цртама осликао Басару као аутора, подсетивши на његов богати стваралачки опус са преко 40 наслова. Уз опаску да ће Басари ускоро рођендан, најавио је да писац ускоро долази у Скопље.

- Басара је есејиста, слојевити аутор, а роман „Фама о бициклистима“ је његово заиста култно дело. Роман деценије. Конципиран је као нека врста зборника, компилације, а он је као уредник текста. То су технике које су имали и други аутори, али он је изузетно успепешан, оценио је Мартиновски.

Указао је да је Басарин роман „Фама о бициклистима“ добио три награде, привукао велику читалачку публику. У делима буди верзије догађаја, провлачењем тема алтернативне историје.

Дело Басаре са више од сто личности, тражи ерудита читаоца, за сналажење и праћење текстуалних трикова...

Губимо се кроз текст. Не знамо шта је стварност а шта фикција, код Басаре који је одличан стилиста. Постмодернистичка техника, и поступак. Као да нису његови текстови, он их сакупља, уређује, разнонородни тесктови у делу, различити дискурси са фрагментарне прозе, поезије.

У дискусији Милутин Станчић је сугесриао на те алате постмодернистичког дискурса и упоредио Басару са Венком Андоновским. Посебно романе Азбука за непослушне и Пупак света. Мартиновски је додао да је још ближи пандан Димитрије Дурацовски и књига Инсомнија.

Паралелно са сучељавањем мишљења о самом роману и погледима на поруке које носе читаоци на радионици је било је речи и о животу аутора.

Узгред не само о Басари него и „везано“ и о осталим постмодернистичким ауторима. Живот аутора, изношење ставова у колумнама, затим и кроз дипломатски статус и каријеру, и те како привлачи пажњу читалаца.

Станчић је упоредио погубљеног Светислава са ликом из романа - Карла Ружног и сцене коју је ове године видео на Сајму књига у Београду, где - потпуно сам стоји између штандова, можда чак и мало пијан... Сиљановски је, међутим приметио да је то била и „пристојна слика“, будући да су његове најбоље књиге тако и настале управо са станишта „безсазнања“ у делиријуму пијанства.

Сиљановски је указивао на своја богата искуства читања, како књижевних дела Басаре тако и колумни које помно прати. Изнео је оцену да је код Басаре главни стожер псеудоцитат. Код њега један од ликова је Бранко Кукић, коме и писма пише...

Дејан је Басару дефинисао као традиционалисту иако сада предводи либерални талас у Србији. Шта више поменуо је да је - верник, да иде у манастри Ковиљ да се исповеда и живи хришћански живот, али да је отворен и критичан, и да му не смета да предводи Другу Србију...

Чињеница је да ни један Басарин роман није преведен на македонски језик, али је читаност његових дела у Македонији изузетно висока посебно код млађих љубитеља писане речи „у оригиналу“.
М.С.