После открића и рестаурације, надгробни споменик презвитера Стипана из 14. века биће враћен на изворну локацију, тамо где је и пронађен 2017. године, у селу Каменица на обронцима Рудника. Детаље враћања споменика усаглашавају крагујевачки Завод за заштиту споменика културе и Народни музеј Шумадије. Велика камена плоча тешка више стотина килограма, са занимљивим натписима и уметничким украсима, тренутно се налази у Сирчи код Краљева, код професора Слободана Маринковића у чијем атељеу је обављена и конзервација овог вредног артефакта српске средњовековне историје.
– Одлучено је на крају да се споменик постави у порти каменичке цркве, у чијој близини је и пронађен пре шест година – каже за „Политику” Ненад Карамијалковић, директор Завода за заштиту споменика културе у овом граду.
Прва археолошка истраживања у Каменици почела су 2012, а до 2015. године утврђена су три значајна локалитета: Црквине, Јовање и некропола у центру села. У Црквинама су откривени остаци невелике богомоље која је највероватније спаљена у најезди Турака, а споменик ратнику Драгославу Васиљевићу, потоњем свештенослужитељу Стипану (Стефану), пронађен је недалеко од цркве, почетком маја 2017, приликом копања потпорног зида којим је требало заштитити локалитет од обрушавања. Радове је финансирала фирма „Флорес” породице Пљакић на чијем је имању и пронађен споменик.
– Реч је о масивној каменој надгробној плочи дебљине 19 центиметара, висине 160 и ширине 53 центиметра. Споменик је тежак 350 килограма. Рађен је од отпорног вулканског камена којим Рудник обилује. Споменик је типа обелиска, са суженим пирамидалним делом на врху, а садржи четири текста са уметничким мотивима и украсима. Подсећа на надгробни споменик деспота Стефана Лазаревића, који је 1427. године подигнут на месту његове смрти, у још једним Црквинама, засеоку Марковца код Младеновца – наводи наш саговорник.
Споменик Драгославу Васиљевићу, коме је свештеничко име било Стипан (Стефан), пронађен је са озбиљним механичким оштећењима, што говори да је коришћен и у неке друге сврхе, док су на бочним странама уочени уметнички прикази мачева или средњовековног оружја.
– Ти мотиви сведоче да је покојник био ратник, можда и војсковођа, чак и припадник неког витешког реда, што треба проверити. Могуће је да је у каснијем животном добу, када је прихватио свештеничку ризу, учествовао у неком боју и погинуо – каже Карамијалковић.
Од четири текста је најупечатљивији епиграфски запис. Иницијално читање обавио је Ђорђе Миловановић из крагујевачког Завода за заштиту споменик културе, а детаљно читање је урадила наша позната археолошкиња Гордана Томовић.
Епиграфски запис исклесан је вешто. Почиње симболичном инвокацијом у облику архађеонског крста, са представом рајских врата, а гласи: „А овде је место покоја слуге божијег презвитера Стипана званог мирски Драгослав Васиљевић. Погибе у данима цара Уроша, а у држави кнеза Лазара. Постави билиг Воихна његов братучед. Ово је записао поп Митко.”
– Помињање цара Уроша и кнеза Лазара је од пресудне важности, не само за датовање споменика већ и због чињеница да је то за сада једини пронађени писани траг у коме се заједно помињу ове две знамените личности наше историје. Управо то каменичком надгробном споменику даје огроман културно-историјски значај – предочава Карамијалковић.
За разлику од цара Уроша (1355–1371), почетак владавине кнеза Лазара није прецизно утврђен. Ипак, сматра се да је Лазар напустио двор цара Уроша између 1363. и 1365, када почиње његов успон као кнеза и обласног господара. То значи да се битка у којој је можда погинуо Драгослав Васиљевић, презвитер Стипан, могла одиграти једино између 1365. и 1371. године, каже Карамијалковић наводећи да је тај период у српској историји познат као „глуво доба”, када се мање бележило, што због опште несигурности, што због унутрашњих сукоба српске властеле.
– Уз све контроверзе, најизгледнија је тврдња дубровачког бенедиктанца и историчара Мавра Орбина о сукобу српских великаша на Косову 1369, двадесет година пре Косовског боја. У тој бици су, како Орбин наводи у свом делу „Краљевство Словена”, учествовали Никола Алтомановић, кнез Лазар и цар Урош, с једне стране, а са друге браћа Мрњавчевићи, краљ Вукашин и деспот Угљеша – појашњава наш саговорник.
Епиграфски запис о ратнику презвитеру Стипану, занимљив је и због коришћења икавице, као и неких словних облика из ћириличног писма које је било карактеристично за средњовековну Босну, Херцеговину и српске приморске крајеве, не за Шумадију.
– По икавици и облику слова која урезује поп Митко, каменички запис је најближи надгробном натпису Вигња Милошевића из 1401, који се налази у Херцеговини, на Кочеринском пољу код Мостара. Једна група истраживача верује да је реч о ретком примеру нашег старијег глагољско-ћириличног правописа из последњих година државе Немањића, док други сматрају да се ради о својеврсној рудничкој акултурацији која је настала у хетерогеном друштву тог доба. Наиме, Рудник је у средњем веку био рударско стециште људи из разних крајева Балкана и Европе – објашњава Карамијалковић.
ПОЛИТИКА
