Андреа Бунар има један од најнеобичнијих послова у Немачкој.

Скоро сваког дана између априла и октобра, Бунар ускаче у девет метара дуг чамац и мирно управља њим кроз лавиринт малих канала да би испоручила писма у око 65 домова до којих је иначе веома тешко стићи.

Бунар је локална поштарка у Лехдеу, мирном сеоцету са 150 становника на мочварним острвима повезаним пешачким мостовима, угнежденим у богатом Унесковом резервату биосфере у Шпревалду.

На око 100 километара југоисточно од Берлина, овај огромни мозаик ливада, шума и канала који се протеже на 47.500 хектара земљишта има врло мало путева, може да се похвали бројним планинским стазама и популаран је међу туристима који желе да побегну од вреве главног града Немачке.

У преводу „шума на реци Шпре", Шпревалд је дом више од 250 километара пловних канала и органских фарми, од којих многе производе најславнији производ региона: Шпревалдски краставац.

Једном „проглашени најбољим на свету" у Гардијану, ови слатко-слани краставци заштићени у Европској унији беру се у јулу и августу а потом продају на малим дрвеним тезгама дуж 260 километара дуге бициклистичке стазе назване по најпопуларнијем краставчићу у региону.

Бунар ужива у спокоју који доноси њен посао и добро познаје дивљину и мочваре овог подручја.

Сваке недеље она испоручује око 650 писама и малих пакета у околини Лехдеа - а понекад мора да понесе нешто више од самих пошиљки.

До сада је преносила дрвеће јабуке, косачице и пљоснате ТВ екране на баржи налик гондоли, вешто управљајући уским каналима четири метра дугом мотком.

Успавани водни путеви Шпревалда одувек су били његова жила куцавица, са дрвеним чамцима званим кан који више од 1.000 година крстаре мрежом потока у региону како би превозили стоку, усеве и људе.

Данас већина фарми има властити мали брод и једнако мало пристаниште, а последње 124 године ови канали су се такође користили за испоруку поште.

„Лепо је кад се старе традиције попут ове спроводе и одржавају у животу", каже Бунар, пре него што крене да испоручи данашњу пошту, што је радила последњих 10 година. „То апсолутно обогаћује сеоски живот."

Али иако Бунар, која већи део живота живи у околини Шпревалда, често ћаска на немачком и са мештанима и са туристима, жао јој је што не говори други језик региона, који чини важан део његовог јединственог идентитета,

То је зато што је, осим што чува 6.000 животињских и биљних врста, Шпревалд и дом Лужичких Срба: најмање етничке групе Словена на свету и једне од четири немачке признате мањине уз Данце, Фризе и немачке Синте и Роме.

Лужички Срби су потомци словенских племена која су живела северно од Карпата и у Централној и Источној Европи.

Пре око 1.500 година, нека од ових племена су се преселила у Лужицу, некада звану и Лужичка Србија, историјски регион који је обухватао источну Немачку, западну Пољску и северни врх Чешке Републике.

Временом су европска царства и земље долазе и одлазиле, али су Лужички Срби остајали - етничка мањина словенског језика која постоји унутар савремене Немачке.

Данас се процењује да у Немачкој има око 60.000 Лужичких Срба.

Трећина живи у држави Бранденбург, где се налази Шпревалд, а остатак живи јужније, у Саксонији.

Поред немачког, Лужички Срби говоре властите западнословенске језике: око 20.000 људи у Саксонији говори горњолужичкосрпски (сличан чешком); док Бранденбург има око 5.000 говорника доњолужичкосрпског (сличнији пољском).

Оба језика су угрожена, заштићена и промовишу се локално.

То значи да док посетиоци полако веслају кроз мирне канала Шпревалда у својим изнајмљеним чамцима са плитким дном или кајацима, врло је вероватно да ће приметити да су сви јавни натписи двојезични.

Лехде је, на пример, Леди на доњолужичкомсрпском.

А ако питате мештане, многи ће написати своја имена и титуле и на немачком и на лужичкосрпском.

„За многе људе, језик је невероватно важан, то је главни начин да се уопштено идентификујете са Лужичким Србима", каже Фабијан Каулфирст, језички стручњак на Лужичкорпском институту, истраживачкој установи која се специјализовала за историју Лужичких Срба и њихову културу, смештен у граду Бауцену, или Будишину на горњолужичкосрпском - познатијем као духовно и политичко срце Лужичких Срба данас.

Срео сам Каулфирста у његовом врту у малом саксонском селу Паншвич-Куцкау или Панчице-Куков, једном у грозду од пет села близу Бауцена која се описује као упориште Лужичких Срба, на око 100 километара јужно од Лехдеа.

Овде, како објашњава Каулфирст, лужичкосрпски не говоре само старије генерације, већ је и свакодневни језик којим се говори у супермаркетима и међу 7.000 становника региона.

Уобичајено је чути како се људи поздрављају неформалним „Witaj" уместо немачким „Hallo".

„И даље имамо среће што ту има људи који сматрају да је ово нормално средство комуникације и не морају да размишљају превише о њему, већ га само говоре спонтано", каже он.

Један од разлога зашто су Лужички Срби успели да очувају властиту културу и језик је што је ова ретко насељена изразито католичка заједница окружена пољима и брдима, и до ње је тешко стићи јавним превозом.

Налази се на само педесетак километара од Дрездена, главног града Саксоније, али као да је удаљена читав један свет.

Ова јединственост осећа се и у селу Кроствиц, у крају познатом као Крушчице.

Овде су око 90 одсто становника Лужички Срби, а градски посланици говоре првенствено горњолужичкосрпски током њихових месечних политичких састанака.

Званични документи штампају се на оба језика.

„То је уобичајено овде; зато је толико важно", каже Марко Климан, градоначелник Кроствица, и сам Лужички Србин.

„Ово није нешто што је некако вештачки створено и сада се ми само трудимо да то одржимо у животу. Ово је свакодневни живот. Ово је свакодневни језик", каже он.

Да би остало тако, Лужички Срби усредсредили су се на будуће генерације.

Око 5.000 ђака учи лужичкосрпски у 41 основној школи, као и у десетак средњих школа.

И према Катарини Јурк, шефици Удружења лужичкосрпских школа, свих 60 ђака у локалној основној школи у Круствицу учи лужичкосрпски као матерњи и немачки као други језик.

Свакако постоје велики изазови, као што је проналажење наставника.

Али, истиче Јурк, младим породицама све је важније да млађим генерацијама пренесу не само сопствени језик, већ и друге лужичкосрпске традиције.

То је зато што су, кроз читаву немачку историју, Лужички Срби успевали да очувају властиту богату културну баштину.

Познати су у читавој земљи по мајсторски израђеним ускршњима јајима, које породице стрпљиво украшавају и боје сваке године у марту и априлу.

Они негују и своје карневалске обичаје, на којима терају зле духове и опраштају се од хладних месеци у години.

Бунар каже да је то једна од лужичкосрпских традиција које она посебно воли да практикује са својом децом у Шпревалду.

„Ходамо читав дан кроз село", објашњава она.

„Сакупљамо јаја, сланину и новац, а онда, недељу дана касније, облачимо се у традиционалне ношњу, терамо зиму и славимо долазак пролећа."

Бунар каже да је њој важно да да допринос како би ове традиције остале у животу, „баш као што је то испорука поште баржом."

Ту испоруку обележава „апсолутни спокој" који она често осећа док је на води.

Током њене осам километара дуге руте, она ритмички весла од једне фарме до друге у региону нетакнуте природе и древних традиција за који каже да има среће да назива својим домом.

„Овде је заиста јединствено и прелепо", каже она.

БиБиСи Њуз на српском