Преходница за сахрану је већ стигла у главни град Албаније, а предводе је шефови дипломатија западнобалканске шесторке и више чланица ЕУ како би уговорили самит Берлинског процеса 16. октобра, где ће се окупити регионални лидери, потом комесари ЕУ и претпоставља се, немачки канцелар Олаф Шолц, уз долазак још неколико европских играча.
Ко жели да се добро забавља, избројаће око седамдесет иницијатива за повезивање и сарадњу за уштогљени Брисел непожељних балканских земаља, на којима се новинари одлично проводе, јер ће се наслушати различитих фраза о годоовском европском прoширењу које захвата и балканске мусавце, од којих једна има више верзија: ко гледа уназад, не гледа унапред. Или – ко је загледан у прошлост, не види будућност. А будућност се налази на политичком хоризонту, како је то у Гранади лирски описао шеф европске дипломатије Ђузеп Борељ. Можда тамо где Сунце никада не залази и до кога ће балканска нежељена деца стићи једног лепог дана, можда 2030, како је то предвидео још раније председник Европског савета Шарл Мишел и тиме убио у појам сваког овдашњег лидера понаособ.
Отуда се иницијатива „Отворени Балкан”, коју јесте промовисао Александар Вучић у савезу са Еди Рамом и бившим македонским премијером Зораном Заевим, чинила сасвим логична, јер обухвата економски савез са око 12 милиона становника, што је солидно тржиште и прилика за слободно кретање радне снаге, студената, уметника по територији Србије, Албаније и Северне Македоније. Некада „Мали Шенген”, а потом „Отворени Балкан” имао је отворену подршку администрације Доналда Трампа и његовог извођача на овдашњем терену Ричарда Гренела, али још једног глобално моћног играча кога је идеолошки тешко уклопити са првом двојицом. То је Александар Сорош, наследник Џорџа Сороша, који је преузео вођење Фондације за отворено друштво и готово на сваком сусрету лидера „Отвореног Балкана” био је изузетно уочљив као један од покровитеља.
Вучић јесте промовисан у иницијатора идеје, али и поред овако јаке глобалне артиљеријске подршке, дошло је до опструкције Албина Куртија, који се одмах успротивио овом пројекту, називајући га „четвртом Југославијом”, ако је био расположен. У случају да је устао на леву, анархо-лењинистичку ногу, као продужетак његове идеолошке потке, описивао би „Отворени Балкан” као покушај Вучића да створи велику Србију. Прилично нелогично. Откуд у таквој великој Србији Еди Рама и приштинске институције?
Од почетка стварања „Отвореног Балкана” на ову идеју се намргођено гледало у Немачкој, јер се сматрала директном опструкцијом Берлинског процеса, идеје о економској сарадњи Балканаца под покровитељством Ангеле Меркел током њених моћних владајућих година. Ако Меркелова није толико отворено гунђала против „Отвореног Балкана”, са Шолцовом владом и уласком зелених у коалицију, који имају идеолошке корене анархистичке левице, баш као и Курти, нетрпељивост према „Отвореном Балкану” постала је израженија, фаворизујући берлинску школу мишљења о повезивању западног Балкана.
Премијер Албаније Еди Рама, велики ентузијаста „Отвореног Балкана” је још 23. јуна упозорио на крај ове иницијативе, када је најавио замрзавање односа са Србијом због хапшења тројице косовских полицајаца који су ушли на територију централне Србије. После случаја Бањска, још више је заоштрио реторику, али је право питање да ли је прагматични Еди то учинио због самита Берлинског процеса чији је домаћин, и опреза да му Курти не преотме улогу свебалканског лидера. Умео је Рама да прича и другачије. Рецимо, на Бледу, када је испричао виц да ће Албанија и Северна Македонија бити примљене у ЕУ када Турска буде председавајућа, поручујући бугарском председнику Румену Радеву да Бугари буду мање Европљани а више Балканци и престану да блокирају пут у ЕУ Македонцима.
У Гранади, на самиту Европске политичке заједнице, дошло је и до отвореног северномакедонског коалиционог спорења око „Отвореног Балкана”. Најпре је шеф дипломатије Бујар Османи рекао да је његов став да би Скопље требало да преиспита учешће у „Отвореном Балкану”, ако се докаже да је Србија умешана у напад на север Косова, како Османи интерпретира догађаје у Бањској.
Одмах је реаговао његов шеф, премијер Северне Македоније Димитар Ковачевски, који је појаснио да се став владе о учешћу Северне Македоније у регионалној иницијативи „Отворени Балкан” није променио и да је министар Османи о томе изнео свој партијски став, као потпредседник албанске Демократске уније за интеграцију – ДУИ.
Како је Курти махао заставом велике Албаније усред Тетова и с обзиром на то да његов терор над косовским Србима наилази на млаке реакције Запада, он се намеће као лидер свих Албанаца, и као такав, представља политичку претњу Едију Рами у самој Албанији и зато му толико смета „Отворени Балкан”. Курти је свестан да би, даљом експанзијом иницијативе, Београд и Тирана постали једни од центара сусрета и склапања споразума и послова, док би Приштина остала у сенци. Куртијева основна идеја је да Приштина постане магнетно поље које ће к себи привући Тирану, а не обрнуто. То добро зна Рама и зато је питање колико су његове изјаве резултат о „Отвореном Балкану” резултат двоструке игре. Јер, идеја иницијативе се не зауставља само на економском савезу Београда, Тиране и Скопља, већ позива и Црну Гору и Босну како би се економски објединио простор на коме живе Срби, Албанци, Бошњаци, Црногорци и Северномакедонци, промовишући, уместо национализама и крвопролића, идеју слободе трговине и економског развоја. Буре барута или буре лове? Одговор је једноставан.
За разлику од Мила Ђукановића, који је бежао од ове идеје као нечастиви од Амфилохија, Дритан Абазовић је одмах изразио снажну жељу за прикључењем Подгорице. Дритан је, иначе, познат као човек који уме да закуца на права врата. У Босни је то учинио, наравно, Милорад Додик, уз уздржаност припадника Бошњака и Хрвата, што тек отвара нове дилеме. Коме смета „Отворени Балкан” као једна врста геополитичког стента, који је идеалан да се споје стеријски судови западног Балкана и прекину његове хроничне болести међуетничких нетрпељивости? Уочљиво је да Миле у овој позицији заузима место интегралисте, а да Сарајево игра на карту изолационизма, па макар да је реч о економској заједници.
Како ову замисао нескривено подржава и Виктор Орбан, архинепријатељ породице Сорош, иако је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров изјавио како је његова посета Београду спречена блокадом неба за његов авион само да не би атерирао у Србију и подржао иницијативу „Отвореног Балкана”, ствар постаје далеко сложенија. Нарочито зато што администрација председника Бајдена не показује толико ангажовања као што су то чинили Трампови људи, али и не спречава да се идеја „Балкан Балканцима” коначно затвори.
Оно што је посебно занимљиво јесте то да ни Београд, ни Скопље, ни Тирана немају ништа против Берлинског процеса, нити сматрају да се супротставља идеји „Отвореног Балкана”. Нешто већи проблем је што против „Отвореног Балкана” отворено играју сви они којима економски савез балканске нежељене деце толико смета. Ако је идеја да се буре барута прода као профитабилна роба, уместо да се поново запали, зашто неко инсистира на оном другом?
Александар Апостоловски
Политика
