Како је речено, први део монографије посвећен је оснивању Кола на Велику госпојину 28. августа 1903. године на иницијативу сликарке Надежде Петровић и наставнице из Скопља Делфе Иванић. Име удружењу до је комедиограф Бранислав Нушић, написавши правила овог друштва. Прва председница била је Савка др Јована Суботића, а Надежда Петровић први секретар.  Како су аутори нагласили, у монографији је акценат на односу покровитељке Кола, краљице Марије Карађорђевић, у периоду од 1922. до њеног одласка из земље као удовице краља Александра 1938. године. Такође, књига прати живот краљице Марије у Енглеској и њену активну добротворну улогу током Другог светског рата.

Монографија , такође, представља и  „златно доба” између два рата, када је Коло подигло дом и интернат у ресавској улици у Београду, оснивало занатске школе , школовало сиромашне и стипендирало талентоване ученице, придружујући се добротворима српског народа који су градили болнице, домове за сиромашне и незбринуте. Чланице Кола биле су активне у Првом светском рату и као добровољне болничарке, а зна се да су од тифуса умрле Надежда Петровић, Љубица Луковић и друге хуманитарке. Бориле су се да се у свету чују чињенице о страдању српског народа, „трудећи се да тешко бреме убица династије промене у позитиван однос Европе према српској држави и народу”, истиче се у монографији, пуној документарних фотографија. Последње поглавље бави се обнављањем рада Кола од 1990. године.