Кроз учионицу Виолете Павловић Мариновић прошло је више од 300 деце откако предаје српски језик у Јоханесбургу (2009) и Преторији (2015). У просеку је било око 25ученика у одељењу, али знало је да их буде и 46. Каже да ништа не би успела без помоћи родитеља, Министарстава просвете и Управе за дијаспору, СПЦ и нашег амбасадора Горана Вујичића, јер је живот тамо јако тежак.

У Јужноафричку Републику је дошла почетком деведесетих и није ни сањала да ће постати педагог у тек основаној школи „Свети Сава”, као и да ће српски језик и званично ући у клупе.

– Упоредо се водио и пројекат имплементације српског језика у њихов курикулум, као матерњег и изборног предмета. Три године касније, министарка основног образовања Енџи Моцеха донела је одлуку да постане изборни предмет у школама Јужноафричке Републике. Тренутно овде живи око десет хиљада наших људи, раније их је било и 20.000. Долазили су у таласима: први досељеници с наших простора стигли су из Котора 1915, потом пре и после Другог светског рата, осамдесетих у време стабилизације, па деведесетих, а највећи и последњи талас дошао је после бомбардовања СРЈ – прича Виолета и додаје да српску дијаспору у ЈАР углавном чине образовани људи, грађевински и машински инжењери, лекари, ИТ стручњаци, успешни бизнисмени... Многи су се вратили.

Међу њима су и њени синови Јован (26) и Алекса (21): старији сада ради у једној ИТ компанији, млађи студира. Виолета додаје да су обојица рођени у ЈАР, али да су се вратили између осталог и због безбедности, слободе и великих проблема са рестрикцијама струје. Набраја имена још шест својих ђака који су завршили средње школе и вратили се у матицу. Један од њих је и војску овде служио.

– Тренутно имам чак и ученике из Боцване, прелазе 600 километара и долазе сваке две недеље да би учили наш језик. У учионици су седела и деца из мешовитих бракова, Зулу племена, ево Сијани Савић је мајка из Зимбабвеа. Не учимо само српски и ћирилицу већ чувамо и религију и традицију, па се на часовима говори и о Тесли, манастирима на Космету, али и о Тиркету, Моши и Милутинцу, историјском успеху наше фудбалске репрезентације у Уругвају 1930… Не смемо да заборавимо свој језик, веру и порекло – набраја Виолета и додаје да падежи ђацима праве највише проблема.

Школска година почиње у јануару, а завршава се у децембру и организована је у четири тромесечја, јер прати календар државних школа. Такође, наши матуранти могу да полажу српски језик, који им се као предмет признаје и бодује приликом уписа на факултет.

Већина досељеника окупља се око Цркве Светог Томе у Јоханезбургу, првог српског православног храма на афричком континенту и донедавно јединог. Oдскора постоји и Црква Светог Саве у Боцвани. Срби се друже и у Српском културно-уметничком друштву „Африка”, активни су и у Колу српских сестара „Косовка девојка” и несебично помажу и наставу српског језика и све манифестације и културна дешавања.

– Јужноафричка Република је велики пријатељ Србије и међу првима је гласала против признавања Косова. Њихова подршка је од великог значаја за све нас који овде живимо, али и за нашу отаџбину – каже Виолета.

Прича да живот на овом удаљеном континенту није лак, Африка у 21. веку још гладује, несташице су воде и струје, велико је сиромаштво и цвета корупција, у време ковида је порастао криминал…

– Али није све тако црно, ово је једна од најлепших земаља на свету, различитог културног и религијског наслеђа, која је из апартхејда прешла у демократски систем. Поносна сам што сам изабрала баш њу за живот и надам се, као и сви, да ће БРИКС донети побољшање и дуго очекивану стабилност – каже Виолета Павловић Мариновић.

ПОЛИТИКА