Дакако, чланице Нато земаља подржаће ову резулуцију, а међу њима је и, нама суседна, Северна Македонија. Наиме, Бујар Османи, министар иностраних послова ове државе, изјавио је да је Северна Македонија један од коспонзора ове резолуције, те да је она у интересу помирења народа на Балкану.

„Северна Македонија је, заједно са Немачком, САД и другим земљама, коспонзор Резолуције у УН да се 11. јул прогласи Међународним даном сећања и комеморације на геноцид у Сребреници 1995. и да се обележава сваке године”, рекао је Османи на конференцији за новинаре, позвавши Србију да и она на гласању 2. маја подржи ову резолуцију: „Мислим да је посебно за Србију важно да изгласа ову резолуцију са циљем да чињенице буду признате и промовисане, будући да све одлуке међународних судова и тела показују да се у Сребреници десио геноцид. Све док се одриче и не признаје се, могућност да се понови је вероватна.”

Да занемаримо на тренутак иступање Османија и посветимо се анализи циља који „оправдава средства” и који Србе покушава да упише у историју као геноцидну нацију?

Коауторство Немачке у промовисању нацрта резолуције о „геноциду” у Сребреници, као и активна улога Берлина у његовом промовисању, указује на намеру Немачке да се учврсти у Европи као независни центар моћи. Иако упорно жели да постане стална чланица СБ УН, Немачка моћ на Балкану жели да поврати управо супротним начелима од оних која заступа ова организација: непоштовањем Дејтонског и Бриселског споразума, којима би требало имплементирати мир на Балкану, на простору бивше Југославије.

Свим политичким средствима, уз помоћ САД, Немачка покушава да издејствује усвајање оваквог документа, где би се Срби етикетирали као геноцидан народ. Реч је о истом народу који је расистичком политиком био геноцидно уништаван. Нирнбершким законом о чистој раси Словени, Јевреји и Роми били су на списку за уништавање од стране нацистичке Немачке у Другом светском рату, како би се створила чиста аријевска раса (плава крв). Исти закон је спровео бугарски цар Борис ИИИ у бугарском Собрању јануара 1941. године, а као што знамо, Бугари су хладнокрвно у Охриду отворили културни центар који носи његово име.

Моралност је у данашњој политици изгубљена категорија. Још је трагичније што Немачкој снажну подршку дају управо оне земље које су уништавале идеологију расистичке политике, попут САД, Француске и Британије, омогућивши јој геноцидно заокруживање дела „чистог закона”. Француска је, на пример, уз подршку других западних чланица Савета безбедности ометала седнице Савета поводом 25. годишњице агресије Натоа на Југославију, где су Немци опет убијали Србе, али подржавајући нацрт резолуције о „геноциду” у Сребреници.

Ни морално ни политички не стоји ни у најосновнијим корацима дипломатије да Немачка буде коспонзор резолуције о геноциду, као ни да она даје подршку Израелу. Треба додати и да је гласала против резолуције „Сузбијање величања нацизма, неонацизма и других пракси које доприносе ескалацији савремених облика расизма, расне дискриминације, ксенофобије и тиме узроковане нетолеранције” на 78. седници Генералне скупштине ОУН. Лако је закључити да, где год је геноцид, она се појављује као фронтмен. Но, то не утиче на образ ни бившег ни садашњег министра иностраних послова Немачке, Јошке Фишера и Аналене Бербок. Хелмут Кол и Дитрих Геншер никада нису били фронтмени, посебно када је било у питању разарање Југославије, управо да им се не би прилепила историјска прошлост руковођена Хитлером.

Нато бомбардовање Југославије било је грубо кршење међународног права, потпуно неоправдано и противзаконито. У међународном праву употреба силе је дозвољена уз одобрење Савета безбедности УН или у самоодбрани, а Савет безбедности није донео никакву одлуку која би одобрила такву војну акцију. Нато, који је примио Немачку у своје редове, омогућио јој је да узме активно учешће у хуманитарној борби „Бели анђео” и да својим авионима у бомбардовању Југославије убија и цивиле, међу којима су и жене, и деца, и стари. Све то без сагласности СБ УН, организације у којој Немачка сада жели да буде стални члан. Треба нагласити и да руководство земаља чланица Натоа никада није сносило одговорност ни за кршење норми о употреби силе, ни за кршење међународног хуманитарног права у Југославији.

Није ли све ово доказ највећег лицемерства у новијој историји? Уместо да се држи своје политике која не буди расистичку идеологију, Немачка овога пута на балканска врата упада са САД и Француском тражећи резолуцију за „геноцид” у Сребреници и етикетирање српског народа сопственом етикетом.

Пише за Косово онлајн 
Жељко Шајн