Ко је био Коста Стојановић и шта је толико било специфично у његовом животу и раду, што га чини и даље актуелним и савременим, у наше дане чак можда више него икада? 

Порекло Косте Стојановића је најпре привукло пажњу аутора ових редова, имавши прилику и лично посети село Маловиште у пролеће 2023. године, подно планине Бабе и обала Преспанског језера у битољском делу Пелагоније током теренских лингвистичко – етимолошко истраживања, које је предводио мр Дејан Милорадов из Матице српске, у пратњи фотографа Гезе Фаркаша и уз подшку СКИЦ „Спона“ из Скопља (Д. Милорадов, Шарган – откривање лепоте предела и доброте људи, „Слово“, бр. 61, јануар – фебруар 2024, СКИЦ Спона, Скопље 2024, стр 22-23. https://www.srbi.org.mk/files/Newsletter/1707745888_slovo-61.pdf). Из овог села су се родитељи мајка Малена и отац Стеван Трпковић, сиромашни трговац, доселили у Алексинац, у коме се и родио Коста Стојановић, 2. октобра 1867. године. Средњу школу завршава у Нишу 1885, као један од најбољих ученика, а затим исте године уписује природно – математички одсек Философског факултета Велике школе у Београду, на коме јуна 1889. године дипломира као најбољи студент у генерацији која је изнедрила и Михаила Петровића „Аласа“, касније чувеног српског математичара. Следеће године постаје аистент за физику код проф. Косте Алковића, да би маја 1890. положио Професорски испит у Нишкој гимназији, радом Теорија анвелопа код кривих линија и површина, у којој је започео своје прво запослење као професор математике. 

У Нишу је остао три године, да би јуна 1893. отишао у Париз на једногодишње стручно стипендијско усавршавање на Ecole Normale Supérieure, где је пратио предавања из математике, астрономије, физике и механике, код чувених професора Поенкареа (Poincaré), Пикара (), Апела (Apelle), Кенига (Königs) и Липмана (Lippmann). У Паризу је био у преписци и контакту са Михалом Петровићем, који је ту завршавао свој докторат. 

Враћа се у Србију 1894. и службује као професор математике у угледној Другој београдској гимназији, где је провео шест година.

 Након мајског пуча 1903. и промене династија у Краљевини Србији, од академске 1903/04. постаје хонорарни наставник математике на Великој школи (истовремено када и Јован Жујовић као географ – геолог и Милоје Васић као археолог, будући академици СКА), а прерастањем у Универзитет 1905. постаје ванредни професор више примењене математике на Филозофском факултету. Овај краткорајни академски ангажман био је плодоносан на плану писања значајних радова из области више математике и механике.

 Још 1901. године Коста Стојановић се укључио у политички и јавни живот земље, када је био изабран за народног посланика испред Народне радикалне странке (НРС), као представник Нишког округа. Његов стручни и врло примећен рад из сфере економије, О увозу и извозу Србије – питање третирано новим методом математичким, којим је врло егзактно образложио штетност трговинског уговора Србије и Аустроугарске из 1881, препоручили су га не само за академски професорски ангажман, већ још и више за место министра српске народне привреде, када је чини се његово знање из механике, математике, економије и социологије система било најпотребније држави која је започела врло исрпљујући економски, тзв. Царински рат са црно – жутом монархијом, жељној даље експанзије ка југоистоку, хабзбуршки „Nach Sud Östen“, а на чијем путу је српска држава била главна препрека.

 Поставши министар народне привреде априла 1906. напушта Универзитет, а његово место на катедри примењене математике заузима Милутин Миланковић (од 1909). Његово уверење да економско ослобођење претходи политичком, значајно познавање економске науке и свест о јединству природних и друштвених система, омогућили су му да свој рад оконча врло успешно, покренувши читав низ реформи и иницијатива ка преоријентацији српске привреде, од доминантно сировинско – извозничке, ка убрзаној индустријализацији и усмерењу ка прерађивачкој привреди готових производа, окретањем ка директим страним потрошачима у извозу својих производа, прескачући посредника, Аустроугарску, која је за сваки динар српског извоза преко своје територије, зарађивала реизвозом 22 динара(!?), што је Коста Стојановић први егзактно доказао у горе поменутој економској студији. У унутрашњој (ре)организацији привреде, иницирао је напредни „Закон о радњама“, покренуо оснивање трговачких агентура у најважнијих европским и средоземним центрима (Марсељ, Лондон, Париз, Александрија, Цариград), иницирао повезивање са другим балканским државама (Бугарском, Грчком, Румунијом), али и Италијом, која је контролисала стратешки Тарентски мореуз. Коста Стојановић је предлагао и интезивнију изградњу саобраћајница, пре свега пруга, које би повезивале Дунав (Црно море) и Јадранско море (Драч), и како би Србија трајно изашла из економско - политичке геостратешке блокаде („Опкоњена држава и ухапшен народ“, како је говорио М. Миловановић). Краљевина Србија је тек 1914. године, у ратним и критичним условима Великог рата, кренула у изградњу пруге Ниш – Прахово (лука на Дунаву), у чијем пројектовању је учествовао и Милутин Миланковић, што додатно говори о далековидим и исправним смерницама које је Коста Стојановић као научник и државник предлагао за добробит свог српског народа и отачаства. 

Коста Стојановић се, због страначких неспоразума, јуна 1908. године повлачи са места министра, али је већ тада Србија успела да оствари економску и политичку победу, у доброј мери и захваљујући његовом мудром вођењу економске политике, када је посрамљена Аустроугарска пристала на преговоре и прихватање, по Србију, повољнијих услова новог трговачког споразума, који је потврђен у Народној скупштини августа 1908, а ступио на снагу 24. јануара 1911. године. Захваљујући државничком искуству и продубљујући знање из економске теорије и праксе, у ово доба настају и његова два најзначајнија дела, Основа теорије економских вредности и Тумачење физичких и економских појава.

Након успешно завршеног Царинског рата, Коста Стојановић је још једном преузео мандат министра народне привреде, од 30. августа 1912. до 17. априла 1913. године, али је у том периоду кулминирао његов неспоразум са прваком радикала, Николом Пашићем, који се у унутрашњој политици окретао популизму, окруживши се послушним и ласкавим сарадницима, док је државни брод све више удаљавао од принципа Милована Миловановића и чврстог савеза са Русијом и Француском у одбрани српских државних  интереса, посебно за време и након Балканских ратова и све веће опасности од напада Аустроугарске, што је утицало да након повлачења са места министра, као народни посланик, буде један од оснивача „Клуба независних радикала“. 

Након слома Србије одлази са Владом на Крф. Фебруара 1916. са групом посланика одлази у Ницу, где оснива „Клуб народних посланика свих политичких странака“, за чијег председника бива изабран 2. марта 1916, док је секретар постао Бранислав Нушић. Овај клуб је представљао политичку противтежу Пашићевој самовољи у управљању државом и несазивању Народне скупштине у ратним условима.

 Био је један од иницијатора оснивања Пољопривредног факултета 1919. године, оснивања пољопривредних опитних станица, као и плана школовања пољопривредних инжењера, као главних покретача унапређења пољопривреде, посебно у разореној предратној Србији, у којој је доминирао мали посед. Због свог ангажовања, био је изабран и за председника Српског пољопривредног друштва. Поред тога залагао се и за пореску реформу, али и за тачан обрачун националног дохотка, као полазних основа за израду државних буџета, што ће посебно истицати као министар финансија у првој и другој влади Миленка Веснића. Овај период државничког ангажовања препун је горчине и разочарења код Косте Стојановића, који се лично могао уверити у „очин начин саботирања финансија“ и да се „свесно припрема земља у анархију и растројство“, због како је говорио „дивергентних погледа на консолидовање наше државе, који тако далеко иду да се не крије и тражи уништење наше државе“.

Коста Стојановић је овоземаљски животни пут завршио изнененада, 3. јануара 1921. године у свом кабинету, под сумњивим околностима, само неколико дана по преузимању функције министра финансија у првој послератној Влади Николе Пашића, али и ангажмана на челу радне групе која је креирала нацрт Закона о ревизији имовине ратних профитера и скупштинске Комисије за истраживање корупционашких афера.

 Припремио Милош Стојковић - докторанд културолошких студија

Слово, број 68, октобра 2025.