ада се у вашим рукама нађе књига која носи наслов „Крајичком ока и срца“ , прво што би ваљало да помислите јесте: где су ти крајичци - у оку, у срцу или, другачије речено, у души и духу, којима се човек сам у себи сагледава и којима то исто чини у односу на спољашњи свет? Нека Вас не чуди што и за око, и за срце кажемо да „сагледавају“, јер тајна је давно откривена: „Сваки је човек понекад чиста срца па ће Бога видети“ (академик Владета Јеротић). Ево, пожурих, поменух Бога Живога што станује „у оку и срцу“ чак и када смо га скрајнули до непрепознавања. А хтела сам најпре да кажем да је верујућим људима давно познато, а од недавно и научном свету, да је срце главни орган познања, а не мозак као што се раније мислило, да из срца и срчаности долазе и љубав,, и мржња, и врлине, и заблуде, и прави избори, и странпутице.

      Но, поиграјмо се још мало речима, овог пута речју „странпутица“, јер оно што сам хтела да кажем о аутору ове књиге, јереју Горану Спасојевићу, тиче се и његових путева и станова.

      „Странпутицу“ – стран пут ми углавном видимо као погрешан пут, широк пут, али то не мора само тако да се тумачи. Стран пут може да вас одведе и у далеке земље изван ваше природне Отаџбине, не би ли, не без спотицања, схватили да је Бог свуда тамо где сте и ви, јер путује напоредо са вама у вашем срцу.

      Јереј Горан Спасојевић има чак четири отаџбине. Има своје српско Косово и Косовску Митровицу где је поникао, свој Крагујевац, српски прегалачки, раднички град из којег се отиснуо у туђину, онда када је могао највише да му да. Његова „отаџбина“ је постала и та туђина у којој сада ниже деценије свог живота. Но јереј Горан Спасојевић, чак и када ноћу сања своју Србију, зна да смо свуда странци, јер наша права отаџбина је заправо Царство Небеско, а наша права кућа – стан у Дому Господњем. Човек без стана у Дому Господњем остаје заувек бескућник, осуђен да буде заувек луталица. Колико год да нам је велика кућа или отаџбина на овом свету, то није ништа ако не стекнемо и ону другу на небесима. Пред Богом је важно да се утемељимо у Христу и да на тим темељима изграђујемо чврсте зидове свог живота, које нам онда нико не може срушити. По речима владике Николаја: ”Дом истине коме је Христос камен темљац распространиће се на све стране света и узвисити до највиших висина”.

Изграђивање оваког Дома је истовремено лако и тешко јер су изазови велики. Зна то аутор ове књиге нарочито док плаче над српским домом и српским  сељаком Обрадом Достанићем Пацком, над Косовском девојком и Мајком Југовића, над српским војводама Мишићем, Степановићем, Путником, над инокињом Ефимијом и царицом Милицом, Босиљком Пасјанском и децом страдалом 21. октобра у Шумарицама, Вањом и Данком. Плаче, јер увиђа са туђинске дистанце да дом мора да испуни добар род који даје добар пород, а овај садашњи, српски, млак је или осион, нити је добар, нити породан.

      Друга важна одлика аутора ове књиге јесте што је он свештеник. У православној цркви, свештенство је део једне заједничке тајне – Тајне Евхаристије и у њој, поред човека на невидљив и не увек докучив начин, учествује и сам Бог. Бог спушта руку благослова епископа на главу свештеника и обдарује га моћима које надилазе његову природну снагу за ношење овог достојанства. У овом нашем отпадничком свету, руковођење другима се доживљава као моћ власти, али за Господа нашег то није моћ те врсте, него, напротив, моћ служења. Ваљда најбољу дефиницију свештенства дао  је свети апостол Павле када је говорећи о себи,  рекао: „Свакоме сам био све да макар неког спасем“ (1. Кор.9 21-22). То је главни и немали задатак свештеника – да буде све сваком. Да буде Божји сарадник у обрађивању Божје њиве, Божје грађевине. И управо то чини јереј Горан Спасојевић пружајући љубав, а то значи и подршку и инспирацију, па и понеку тежу опомињућу реч сваком човеку: мушком или женском, Србину или Норвежанину, родитељу или детету... Ту је он за све њихове успехе и узлете, али ту је и за њихове падове и поразе, учећи их да је „хришћанска љубав ‘могућа немогућност’ да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог у свом вечном и тајновитом плану одредио да уђе у мој живот, бар за један часак и не као случајност ради добра дела или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у самом Богу.“ (протојереј Александар Шмеман)

      Стога у књизи „Крајичком ока и срца“ јереј Горан Спасојевић понавља свима обесхрабренима, свима одступнима, непослушнима, сумњичавима - свима који се још уче по речима Светог Козме Етолског да „једино што вам стварно треба јесте ваша душа и Спаситељ Христос“ - благе Христове речи: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Јев Мат. 11:28).

      Бити стуб на који се ослањају други тражи стрпљење, трпљење, трпељивост,  веру и наду, и највећу од свих врлина љубав, а она се између осталог, задобија у здравој породици. И зато јереј Горан Спасојевић у својој књизи исписује многе мудре речи о породици знајући колико је баш породица данас крхка, по речима архимандрита Емилијана „као један чамчић који на таласима плови између стена. Ако само мало будеш непажљив разбиће се у парампарчад“. У свакој породици, па и оној коју изграђује сам јереј Горан Спасојевић пројављује се богојављење Свете породице и сваки Отац ту је да рађа и ствара као наш Отац небески, а свака мајка да буде Мајка заштитница „Свих жалосних радост“, „Живоносни Источник“, „Домостројитељка“... док је на синовима и кћерима да уче од родитеља да воле, да се дају, да жртвују себе и да слушају. Породица је, истиче аутор ове књиге „мала Црква“  у којој се мора осетити молитвени дух, али и дух узајамне верности, пожртвовања, љубави, кротости и смирења.

      На крају,  а не најмање важно, јереј Горан Спасојевић је и човек књиге и речи. Док се још бавио ефемерним темама, знао је да не сме допустити да нас речи безаконика надјачају. Ни тада, ни сада. Много је злословија данас у свету. И не само злословија, него и многословија, празнословија, скрвнословија, лажесловија, срамословија, спротивсловија... као што говори непознати песник из друге половине XIV века. Ипак, не плашимо се!  „Господ ће дати реч онима који благовесте снагом многом“(Пс.67)  Ради њега и камење ће проговорити, а камоли људи попут јереја Горана Спасојевића који већ годинама исписује „књиге хришћанског живота“. А које су то књиге? „Оне у којима не читаш људске мисли, људске критерије, људску логику, него налазиш суд и логику Божију, Дух Божји: у њима говори сам Христос. Њихови писци су богонадахнута оруђа, која су постала слуге Духа Светога“ (архимандрит Емилијан).

      Осврћући се сада и на саму књигу „Крајичком ока и срца“ можемо приметити да се састоји из четири дела. Први под називом „Љубав је јача од смрти“ садржи одабране беседе. Уследиће „Речи воде живе“ које представљају одабране текстове аутора објаљене углавном у  новинама и часописима, или на промоцијама и другим свечаностима, као поздравно и поучно слово. Трећи део се зове „Молитвословље“ и представља молитве Светим врачима Козми и Дамјану, Пресветој Богородици Крагујевачкој и Светом авви Јустину Ћелијском. На крају ту су и одабране песме под заједничким насловом који носи и цела књига.

      О чему беседи јереј Горан у својим одабраним беседама? Најпре о молитвеној тишини као језику будућег века, животу на земљи који је „незалазан Велики Петак“ (Свети авва Јустин), изазову који доноси непрестани труд да се поправимо, чувању светих завета и предавању даљим покољењима, смирењу које би нам помагало да подносимо жртву једни ради других и најважније да су нам потребна Божанска крила да нас надкриле, да под њима љубављу побеђујемо смрт. „Крила, крила над животом/крила, крила преко смрти“ (Медо Пуцић).

      У делу одабраних текстова, издвајају се полемички текст „Отаџбино ноћас сам те сањао“ (НИН, 2001) као полемичко слово у којем брани „честите грађане који живе у дијаспори“ и  текст „Србима на размишљање” („Слово“, Српског културно-информативни центар „Спона“, Скопље). Као „грађанин Србије који живи ван Матице“ противи се прављењу подела међу Србима на основу државе становања, држећи да оних, који урушавају менталну врлину српског народа, има и на једној и на другој страни. Спасојевић жали за витешким и чедним духом који је у прошлости постојао у српском народу, онда када се устанички дизао против Порте, онда када се прелазећи Албанију, и ратујући на Солунском фронту прослављао у Првом светском рату, онда када се са Савезницима борио против фашизма у Другом рату. Када дух Истине који води порекло од Духа Светога замени говор Оца лажи, када уместо части и чојства имамо на делу крађе, насиље, среброљубље, блуд... онда страда српски народ подједнако и у Матици и у дијаспори, којем се поручује као у оној песми Ђорђа Балашевића: „Узалуд вам снови ваши“.

      Занимљив је и текст о „Страху у доба короне“ у којем Спасојевић истиче да се страх од смрти коју она пошаст XXI века изазива, увукао у нас „зато што смо изгубили страх Божји... а тамо где нема освештаног страха Божијег, има страха људског који порађа панику, узнемиреност, очајање.“ Другим речима, „савршена љубав изговни страх“(1.Јов. 4:18) – „ко се боји није се усавршио у љубави“ (исто). Спасојевић нас и овде опомиње да „све што је рођено од Бога побеђује свет“ (1.Јов.5:4) и да је вера наша коју крстоносно носимо, или не носимо у себи - оно што побеђује.

      „Молитвословље“ је проистекло из сабирања молитви других у „Православном Молитвослову – за сваки дан и сваку потребу“ која је у јулу  2010. први пут објављена у издању манастира Вазнесења Господњег у Тушимљу а у избору аутора ове књиге и уз стручну помоћ тадашњег игумана Тушимљског  Сергија. Молитва светим бесребреницима и чудотворцима Козми и Дамјану испровоцирана је крађом њихових чудотворних мошти из манастира Сопоћана и срећом, брзог проналаска вероватно чудом истих Светитеља. Молитву Пресветој Богородици Крагујевачкој изнедрило је чудо  мироточења иконе Пресвете Богородице у храму Светог Димитрија Солунског у крагујевачком насељу Сушица. И, коначно, молитва Преподобном Јустину (Ћелијском) узнета је са поверењем да је овај српски светитељ исправљач наших заблуда склоних одступништву и свејересима.

      Са краја књиге аутор поздравља све читаоце стиховима „Драги брате, жив сам, здрав сам“... Живот и здравље за њега су молитвено тиховање, „мање приче а више делања“, отклањање губе из свог срца и сузе због другога. Спасојевић не крије да је и његов живот пун неких мука и да он, као и сваки други човек, тражи  себи лека док „суза сузу додирује“. Али утеха није далеко од њега. Она је у речима и словима, у „крајичку ока и срца“, јер  „блажени су они који плачу јер ће се утешити“ (Јев. Мат. 5:4) и „блажени милостиви јер ће бити помиловани“ (Јем. Мат 5: 7).

      Његовим сузама песме отпоздрављају:

Не тужи! С болом куд ћеш и гдје би?!

Ми песме твоје, и другова свију,

Што своје душе на зв’једама грију, -

Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке

Падамо тихо на сва срца бо’на

И у ноћ хладну многих милиона

Сносимо топле божије свјетиљке.

(Алекса Шантић)

Гордана Јоцић,

новинар и публициста,

одговорни уредник

у Радију ”Златоусти”

Митрополије Шумадијске

о Духовдану,

лета Господњег 2025. године