15. децембар 2011.

Поука из легенде са североистока Македоније

ВЛАДИКА ПРОКЛЕО КРАТОВО ЗБОГ ПОПА

У северноисточној Македонији, стотињак километара од Скопља, налази се један од најстаријих градова у том подручју, а вероватно и на читавом Балкану. Данас се зове Кратово, а некада, кроз векове је имао више имена – Транопира, Коритос, Кратер, Кратис Кора.

Кад улазите у Кратово, увиђате да улазите у град изграђен на давно угашеном вулканском кратеру. Подигнут је на око 1.000 метара изнад мора, у срцу Осоговских планина. Грађен је на темељима древног рударског насеља први пут поменутог још пре 27 векова у Хомеровој “Илијади”. У хроникама о његовој древности стоји да је још од времена Римљана и Константина Великог био важан рударски крај.

Рудници су одавно празни, напуштени и запуштени. Потомци некадашњих вредних рудара, који су у овај крај стизали чак из Шлезије, сада се баве другим пословима. А, увече, у смирај дана, својој деци, али и радозналим туристима причају приче и легенде о овом крају у коме се на сваком кораку осећа тиха енергија давно угашеног вулкана.

Тако се међу тим причама, са колена на колено преноси и легенда још из времена када су османлије владале овим крајевима под отоманским ропством - о проклетом граду Кратову. Легенда је позната скоро сваком житељу овог питоресног градића, а туристима и странцима је препричава Стевче Доневски, из Музеја у Кратову.

У заносу приповедања, Доневски у свом стилу, на свом „радном месту“, (а то је, каже, „читав град Кратово и околина“), показује руком на једну необичну фреску у цркви „Свети Јован Крститељ”, или како је тамо зову - „Свети Јован Одсечен”. На њој су главни актери легенде, локални свештеник и епископ насликани са турбаном на глави!

Предање

Предање казује да је Кратово, још далеке 1732. године проклео тада надлежни владика Атанасије, после клеветничке пакости локалног свештеника издате турским властима да је, наводно био у љубавној вези са једном - ханумом.

“Поп је до ушију био заљубљен у једну младу муслиманку. У прелепу хануму се, наводно, загледао и владика Атанасије. Из љубоморе, поп је осветнички владику оклеветао код Турака”, прича Доневски. “Предходно су се поп и владика посвађали и око неког новца и имовине. То је била додатна мотивација да поп реши и на несвакидашњи и неочекивани начин казни владику. Отишао је код локалног кројача и наручио да му сашије шалваре, које је потом однео у Митрополију и тамо их ставио. Када га је после неколико дана посетио кадија, у „поверењу” му је рекао да је владика у љубавној вези са младом ханумом која му свако јутро тајно долази у кревет. Да би прича била што уверљивија, кадији је „открио“ да се у то и сам може лично уверити. Шалваре може наћи у – „ћошку цркве“. Кадија је поверовао попу, а у причу је потпуно био убеђен када је на огради Митрополије заиста видео „изнете“ шавларе...“

Према додатним детаљима легенде, тада су турске власти одлучиле да погубе владику Атанасија. На дан погубљења, сигуран да је невин, јер са ханумом није имао никакав контакт, већ се са среброљубивим и неморалним попом посвађао око новца и имања, епископ је бацио клетву на Кратово: „да у граду никада више не буде Епископије, да у њему живе само грешници и неверници и да се изгради само онолико кућа колико се сруши”.

Клетва

И, Стевче Доневски, попут неких старих хроничара, али и времешнијих становника Кратова каже да су се скоро све клетве владике Атанасија оствариле. У Кратову данас нема епископског седишта, нема ни „вишка“ нових кућа и грађевина, у односу на оне срушене и напуштене, али је тачно да има много „неверника који не поштују ни Цркву ни Бога“.

Фреска у цркви „Свети Јован Одсечен” коју је насликао Димитар Андонов – Папрадишки, где су поп и владика приказани са турбаном на глави, а која сведочи о овој легенди, добро је очувана. Ту несвакидашњу свету слику, као и само место погубљења владике, подједнако поштују и православци и муслимани, пре свега Роми, из Кратова.

„Муслимански живаљ ромске националности у Кратову, Ђурђевдан славе на месту где је погубљен владика Атанасије, названом „баба”, што на турском значи - отац. Дан након његовог смакнућа, верници су нашли његову главу, испод које су почеле да теку сузе у земљу. Са тог места касније је потекла и вода, а тај извор у народу је остао познат као - „Турски извор”, каже Доневски.

Иконе

Црква посвећена „Светом Јовану Крститељу” у Кратову, била је запаљена у време Карпошевог устанка и годинама је била раскровљена, без кровне конструкције. Народ верује да је у паљевини, клисар изнео две иконе, Исуса Христа и Велике Богородице да се не запале. Турци су тада у једном дану запалили чак седам цркава и манастира због освете устаницима у буни коју је 1689. године, против зулума Исманлијске империје, подигао Петре Војнички – Карпош.

Касније када је прикупљен новац за обнову православног храма, познати фрескописци, браћа Никола и Андреј Дамјанов су урадили фрескопис.

Д.Ј.