Сврха документа је била успостављање начина уједињења будуће заједничке државе Јужних Словена који су живјели на простору Краљевине Србије, Краљевине Црне Горе и Аустроугарске монархије, послије Првог свјетског рата. Обје стране су била подстакнуте на разговоре и постизање споразума губитком руске дипломатске подршке Србији, послије Фебруарске револуције, у погледу остваривања ратних циљева Србије, као и пријетњом да Југословенски одбор буде скрајнут спровођењем тријалистичке реформе коју је покренула Аустроугарска.
Пашићеви и Трумбићеви ставови били су различити. Пашић се залагао за унитарну државу, док се Трумбић залагао за федералну државу, остављајући значајна овлашћења федералним јединицама и чувајући национална права. Резултујућа декларација пригушила је питање система власти. Као компромис, прецизирало се само да ће заједничка држава бити уставна монархија којом ће владати владајућа српска династија Карађорђевић, одлажући већину питања на будућу уставотворну скупштину. Током разговора који су трајали 35 дана, Трумбић је за своје ставове имао слабу подршку осталих чланова Југословенског одбора. Били су заокупљени пријетњом коју је престављала Краљевина Италија, којој је била обећа територија према Лондоном споразуму из 1915. године.
