"И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?"

С тим мислима у овај тмуран дан, кроз оштар фебруарски ваздух који дишемо мој домаћин Милутин и ја, док чекамо црквењака Рада да нам отвори цркву Светог Спаса, некада Ваведења Пресвете Богородице у Кучевишту. Она је једна још у низу, у Скопској Црној Гори, 15-так километара од Скопља, у крају са већинским српским становништвом, из периода Немањића. И она је једна од педесетак преосталих - од 365 цркава и манастира (како каже предање, које до данас иде с уста на уста), колико их је било пре доласка Турака у ове крајеве.

Црква Светог Спаса у Кучевишту, која се до 15. века звала Ваведење Пресвете Богородице, претпоставља се да је настала 1333. године, у времену цара Душана. Кажу да је започета у време његовог оца, Стефана Дечанског.

Занимљиво је да је у веома тешким временима за православље, под Турцима, изнад цркве, 1501. године тајно дозидана капела - црквица Светог Николе, како би се сакрило богослужење од Османлија и та, практично јединствена "црква у цркви" имала је тајно степениште, споља се није видела, нити разликовала од Цркве Светог Спаса (трећа фотографија у низу). "Црква у цркви" поправљена је и отворена за службу 1905. године, након дугог периода.

Гледамо је и не помишљао да замолимо Рада да нам отвори.

Има врата пред која кад станемо, схватимо да нисмо достојни. И да треба дуго чекати и чистити се. Праштати, да би нам било опроштено.

Душица Филиповић

(Уочи своје промоције Метохијски сфумато у Скопљу)