То вековно стварање хармонија и боја, музичких и драмских боја, испреплетаних кроз епохе кроз различите стилове, које допире дубоко у душу сваког појединца и зрачи својом енергијом и снагом, повезује нас са уметником, његовим духом и креативношћу, његовом рањивошћу и емотивношћу, његовом потребом да проникне у најдубља осећања као доказ да је жив, постоји, ствара. 

А шта је опера ако није представа? Игра гласа, говора, тела. Игра са осећањима, емоцијама, радошћу, тугом. Игра у времену. 

У Италији, колевци опере, у 16. веку настала је прва опера „Дафне“ коју је створио композитор Ђакомо Пери, а нешто касније и опера „Еуридика“ од које су сачувани мали фрагменти. Значајно је рећи да се са стварањем опере појавило и неколико школа оперског певања. Италијанска, немачка и француска школа. Свака од њих, у техничком смислу, носи карактеристику која произилази из говорног језика. 17. и 18. век доминирала су два велика композитора, Кристоф Вилибалд Глук и Волфганг Амадеус Моцарт. Названи реформаторима, оставили су неизбрисив траг у музичкој историји. Створена су два значајна правца: опера серија и опера буфа, а у либретном делу су уклоњени наивни заплети у садржају и спроведене су једноставне, јасне и логичне драмске радње, па се оперска дела одликују сценским реализмом и верним приказом психолошких стања оперских јунака. Кроз стилске епохе од ренесансе, преко барока, класицизма, романтизма, па чак и импресионизма , развијала се опера.

Међутим, епоха романтизма је несумњиво период богате оперске литературе, када композитори стварају оперска дела инспирисана легендама, историјском прошлошћу, националним фолклором, а где је мелодија обојена динамичним контрастима, богатом хармонијом и широком певачком линијом. Ђакомо Пучини, Ђузепе Верди, Рихард Вагнер, Рихард Штраус, руски композитори Петар Иљич Чајковски, Мусоргски, Глинка, чешки композитори Антонјин Дворжак, Бедржих Сметана су неки од композитора чија су дела високо потврђене вредности. 

Ове године славимо 100. годишњицу рођења аутора прве македонске опере „Гоце“, композитора Кирила Македонског, што означава почетак развоја опере у нашој земљи. Богатство македонских опера је изванредан пример раста наше оперске културе, која својим делима доприноси повећању нашег културног богатства. Трајко Прокопиев, Тома Прошев, Ристо Аврамовски, Стојан Стојков, Благој Трајков, Димитрие Бужаровски су неки од аутора оперских бисера, а кроз њихове опере „Цар Самоил“, „Болен Дојчин“, „Разделба“, „Кузман Капидан“, „Лидија од Македоније“, „Змејовата невеста“, „Деспина и Мистер Докс“ прожимају се гласови мојих колега, еминентних уметника, увек дочеканих громогласним аплаузом публике. 

Овим кратким освртом на историју опере, желела бих да истакнем развој и вековно постојање овог јединственог облика музичког изражавања, где сам и сама, као уметник, дуги низ година учествоваала у његовом представљању. Лично, све ове протекле године рада и стварања дозвољавају ми да закључим да упркос разним превирањима у политичком и друштвеном животу код нас и у свету, опера као део културе је ујединитељ различитости, савезник младости и мудрости, величина пред публиком. 

Као неко ко је увек подржавао младе уметнике, саветујем им да буду стрпљиви и спремни, да знају да развој уметника мора бити природан и постепен, јер сваки период уметниковог живота у уметности има развојну фазу, праћену многим одрицањима, уз дисциплину и посвећеност, веру у себе и свој рад. Само тада неће подлећи бодежима споља. 

Коначно, Македонија је земља у којој музика и седам осмина цветају. Хајде да наставимо да стварамо и стварамо музику јер нам култура никада није била потребнија, и ми њој!  

Весна Гиновска-Илкова

 Порука поводом Међународног дана опере 25. октобра

Весна Гиновска-Илкова (2 април 1972 Скопље) — македонска оперска певачица (сопран). првакиња опере МНТ. Дипломирала соло певање на Факултету музичке уметности (1994) у Скопљу, а магистрирала на Београдској музичкој академији. Дебитовала на оперској сцени МНТ 1996. улогом Микаеле у опери „Кармен“ у којој је наступила са руским тенором Сергејом Дубровином. Исте године била је ангажована као стална чланица ове музичке институције. Први међународни наступ забележила је 1998. године на међународном такмичењу „Борис Христов“, где се представила улогом Елизабете у опери „Дон Карло“.

Потом, наступала је на више познатих сцена широм света, а 2014. године одржала је рецитал у Њујорку. Као признање за њене успехе Стопанска комора Македоније је прогласила за Почесног амбасадора културе у Републици Македонији.

У својој каријери нисла је више главних улога:  Леонора (Трубадур);  Флорија Тоска (Тоска);  Аида Дона Леонора (Моќ на судбината);  Чо-чо-Сан (Мадам Батерфлај);  Лиу (Турандот);  Дездемона (Отело);  Мими (Боеми);  Ирена (Кирил Македонски, „Цар Самуил“); и  Лидија (Ристо Аврамовски, „Лидија од Македонија“).

Наступала је на концертном подијуму извођењем  рецитала соло-песама и вокалноинструменталних дела. ТОна је уметница богатог гласовног материјала, динамичне и инспиративне артстичне визије, вокалне префињености, совршене интонације и јасно диференцираног тонског језика. Гостовала је у више европских земаља (Бугарској, Србији, Словенији, Хрватској, Данској, НемачкојИталији, Француској).