Име Ђорђа Андрејевића Куна представља главну одредницу у историји југословенске уметности 20. века која директно реферише на појам борбени реализам – уметност која је била тесно повезана са ангажованим, еманципаторским друштвено-политичким догађајима током прошлог века.

Уметник који је читав свој живот посветио социјалистичкој револуцији, радник који је уметничко длето и кичицу упрегао у борби за боље сутра, неуморни борац на страни потлачених, отвара нам могућност да његову уметничку праксу, из савременог угла, посматрамо као склоп (историјских) друштвених односа, те као низ догађаја који нам пружају хоризонт обнављања немогућег.

Дискурзивним промишљањем „студија случајева“ који се повезују с различитим Куновим стваралачким фазама – од међуратног, ратног и послератног периода – изложба нуди ново читање комплексног уметниковог опуса, које га органски сврстава у корпус југословенских авангардних и критичких уметничких пракси које су омогућиле сусрет уметности и политике.

Користећи се савременим кустоским политикама излагања, ауторски тим сагледава концепт ретроспективне изложбе кроз континуирани дијалог мноштва артефаката из богате уметникове заоставштине, од уља на платну великог формата, преко незаобилазних графичких мапа, великог броја цртежа и илустрација, предмета из домена примењених уметности, те архивског материјала, који се чувају у најзначајнијим јавним институцијама и органима државне управе: Музеју савремене уметности, Музеју Југославије, Српској академији наука и уметности, Управи за заједничке послове републичких органа, Министарству спољних послова, Војном музеју, Народном музеју Шумадије, Галерији Дома Војске Србије, Медија центру Одбрана, Народном музеју Србије, Музеју примењене уметности, Радио-телвизији Србије, Народној библиотеци Србије, Народној библиотеци Бор, Хисторијском музеју Босне и Херцеговине, као и у колекцији породице уметника.

Размишљајући о томе на који начин је Кун данас уписан у колективно сећање савременог друштва, те у којој мери је његов утицај присутан у актуелним уметничким праксама, изложба отвара дијалог и са савременим (уметничким) праксама које покушавају да одговоре на постављена питања. Од фрагмента рада уметнице Христине Иваноске, која се бави феминистичким стратегијама отпора у Народноослободилачкој борби, уметничких интервенција Дејана Марковића инспирисаних Куновом графиком, видео-рада уметничког дуа Doplgenger који ради са забележеним филмским материјалом о Куновом животу и раду, те радио-драме Контекст колектива о актуализацији заборављене историје друштвених борби, изложба показује континуитет ангажованих уметничких пракси којима је Кун посветио свој целокупни уметнички рад.

Издвајамо један сегмент изложбе посвећен Македонији и тадашњим приликама.

Написала га је Христина Ивановска, а насловљен је: Недостајући документ: о методологији (текст, глас и тело)

Недостајући документ је дугорочни истраживачки пројекат фокусиран на форме, наративе и естетику женских стратегија отпора политичких акција у првој половини 20. века и њихова корелација са данашњим облицима отпора.

Као примарни извор информација користим усмена сведочења учесница и очевидаца еманципаторских и ослободилачких покрета у Македонији која су прикупљена и институционализована после Другог светског рата.

Ова поставка је фрагмент изложбе настале у сарадњи са историчарком Иваном Хаџиевском и етнолошкињом и активисткињом Јаном Кочевском, у чијем средишту је готово заборављени часопис "Македонка" који је излазио у периоду од 1944. до 1952. године као Орган Антифашистичког фронта жена Македоније.

Насловну страну првог броја "Македонке", видљиву на штампаној фотографији, осмислио је дугогодишњи сарадник часописа, Василије Поповић - Цицо, реномирани македонски уметник и активни учесник партизанског покрета током Другог светског рата.

У том погледу он наликује на Ђорђу Андрејевића - Куна, који је подржавао Антифашистички фронт жена у Југославији и Србији, илуструјући за њих многе штампане материјале.

Још један занимљив податак повезује ова два уметника, а тиче се македонског грба, осмишљеног 1946. године.

Првобитни дизајн приписује се Василију Цицу Поповићу. Међутим, идејни творац је Кун, који га је конципирао заједно са Антуном Аугустинчићем, и који је у то време стилски уједначио све грбове република који су улазиле у састав ФНРЈ.