Био је то заиста несвакидашњи догађај. Сала Руског дома била је мала да прими све заинтересоване, многи су остали на степеништу, иначе студене јануарске вечери, публика се тискала по фоајеу и другим просторима, па су надле­жни, схвативши да је у питању био пун погодак, одлучили да филм репризирају 1. фебруара.

Наравно да је овај одличан и савремено снимљен филм, који целовито обухвата узвишену по­јаву оца српске нације заслужио, у земљи Светог Саве, сасвим другачију судбину. Уместо да буде приказан на националном екрану, кад се већ нисмо сетили за такав филм сами снимимо у целом послератном периоду те да га, после светосавске акаде­мије са поносом прикаже Јавни сервис, после анемичне, про­светно-педагошке приредбе ка­кву иначе, сваке године отаљава државна телевизија и то на свом другом, помоћном каналу (док на првом иде серија из кокаинског миљеа), филм су нам снимили и приказа­ли Руси и то у пуном капацитету. И како доликује.

По себи се разуме да секуларном свештен­ству Јавног сервиса Србије оваква идеја није ни могла пасти на памет. Са болом се сећамо ремек-дела ове куће, серије "Немањићи" у коме је Свети Сава "обичан јуноша од крви и меса, као свако од нас". А није (у чему се чита ова ноторна глупост), него је то био младенац светородан и необичан, благо­словен још у раном добу изу­зетном умношћу и божанском светлошћу просветљен да по­стане "нови Мојсије" свог народа и његове државе. Па како да то до пре неки дан не падне на ум ником од наших филмских ау­тора? И што је такође значајно, ниједном од државних фондова који се сваке године расипају на, као бива, националне теме?

Пало је, и те како пало! Недавно смо могли да се подсетимо да је наш најбољи телевизиј­ски и филмски редитељ Ђорђе Кадијевић, још одмах после светског Гран-прија за "Вука Кара­џића" (1988) предлагао, убеђивао ... молио.. да му дају националну ТВ серију о Светом Сави, кога већ беше одабрао и припремио. Џаба. "Није још време". А кад је до­шло време, дошли су и комесари "друге Србије" и донели им Михићевог Светог Саву. До­бро је наш светац још и прошао шта му се све иначе дешавало по београдским даскама и кафићи­ма. Провлачен је наш светитељ кроз блато неке друге Србије од оне коју је богонадахнуто стварао пре 800 година. И ево, пролази и данас.

Знам ја добро Јавни сервис и његов imprimatur. Не знам само како се још не нађе ниједна од три преостале националне фре­квенције да на сва светосавска звона објави овај сјајни мали, а велики филм. Да сазна онај ко још не зна зашто Саву славимо и уздижемо. Овако, Руски дом нам је одржао мирну лекцију из кућног одгоја и националне самосвести, на чему му хвала.

Божидар Зечевић, 
филмолог (Новости)
Фото: З. Јовановић