Иако је мир универзална, свевремена потреба сваког појединца и народа, делује да никада није било теже његово постизање. Како приволети сукобљене стране да прекину оружану паљбу и сукобе макар покушају да реше дијалогом, за округлим столом, питање је које мучи цео свет и чијем се одговору нада што пре.
Сједињене Америчке Државе имају кључну улогу у креирању светског мира, нагласио је мађарски премијер Виктор Орбан, додавши да, уколико Американци желе да влада мир у свету, морају да изаберу председника који ће се борити за мир. Орбан је овај став изнео у Охриду, где је био у дводневној званичној посети.
Домаћин Орбану био је премијер Северне Македоније Христијан Мицкоски са својим министрима. Премијери су водили заједничку седницу влада, која је – можемо слободно рећи – била утешна. Наиме, очекивало се да ће доћи до међувладине конференције између Комисије ЕУ и Владе Северне Македоније, коју предводи Мицкоски. Уместо тога, Мађарска, као председавајућа земља ЕУ, одржала је билатералну седницу влада, након бриселске одлуке да се Северној Македонији не дозволи даљи развој приступних договора са ЕУ, јер није испунила услов који јој је поставила Бугарска.
Мицкоски је, подсетимо, тражио гаранцију да неће бити нових захтева након још једне промене Устава и уношења Бугара у овај акт, али тај вид гаранције ЕУ није прихватила. Одлуку Брисела да Северној Македонији не одобри приступне преговоре јер није испунила бугарски услов, Виктор Орбан је прокоментарисао са најдубљим жаљењем: „То је историјска грешка, која се још може удвостручити, јер ће земља бити стављена иза Албаније, за шта не видим разлоге. Изазов за владу биће да се бори против овог непоштеног става.”
Наиме, Албанија је извучена из пакета приступних преговора са Северном Македонијом, те ће ЕУ њен приступ својој заједници третирати самостално. У овом контексту, треба подсетити и на то да су својевремено албански посланици и представници Министарства иностраних послова, као и у разним политичким круговима, указивали на то да, уколико Северна Македонија не прихвати пут европских интеграција променом Устава, а Албанији се одобре приступни преговори, тада ће Албанци из Северне Македоније тражити решење за себе. Били су и наговештаји формирања самосталне независне општине на западу Северне Македоније, те борбе за приступне преговоре мимо државе. Да ли је то ветар у леђа од стране ЕУ ка остваривању Демаћијеве, а сада и Куртијеве идеје о тзв. великој Албанији, и то у време изузетно тензичне атмосфере на Балкану?
Албански премијер Еди Рама, иако се не слаже са политичким ставовима Куртија, наговестио је да ће његова земља трансформисати исламски суфијски ред Бекташа, са седиштем у Тирани, у суверену државу. Није искључено да то буде још један искорак ка заједничком вековно латентном циљу формирања тзв. велике Албаније, којем ће се прикључити и Албанци из Северне Македоније, који већ сматрају Куртија председником свих Албанаца.
Подсетимо, када је Курти такву титулу добио у Тетову, међународна заједница није реаговала, али из искуства знамо да је прећуткивање један вид подршке, те је Курти оснажен да императивно хрли напред ка свом циљу. Са једне стране, сужава политички суверенитет и територијални интегритет Србима на Косову, управо онако како су се Русима у Украјини укидала људска права, а на другој страни, наоружава се пуним капацитетом, на чему му, такође, међународне снаге гледају кроз прсте.
Европска унија према Северној Македонији спроводи очигледну лицемерну политику, захтевајући од њеног осамостаљивања перманентно нове услове за пријем у своју заједницу. Ни након промене Устава и имена државе Преспанским споразумом – ни корак се није приближила уласку у ЕУ. Од ње се захтева још једна промена највишег државног акта, на захтев Бугарске, а није сигурно ни да је то последња рампа на њеном пријемном путу. Све то изазвало је, наравно, велико незадовољство македонског народа, чак и одређену одбојност према ЕУ, те све већу наклоњеност Истоку, иако државно руководство званично држи курс НАТО-а и своју спољну политику креира уз политику ЕУ, што доказује и подршка Украјини у сукобу са Русијом, где се Русија карактерише као агресор.
Док украјинско-руски сукоб не јењава, свет страхује од глобалног трећег светског рата, а само осам месеци пре почетка Специјалне операције Русије у Украјини, генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг за „Политику” је констатовао:
„Сасвим је тачно да се данас суочавамо с најнепредвидљивијом безбедносном ситуацијом у последњих много година. Ту су све агресивнија Русија, сајбер и хибридне претње, нестабилност широм Блиског истока и Северне Африке и продужена терористичка претња. Као одговор на то, НАТО убрзано спроводи највеће прилагођавање колективне одбране од Хладног рата. Дакле, у свету који је све мање предвидив ‒ НАТО је важан као што је увек био.
Алијанса чува безбедност наших земаља већ седамдесет година. Снажна веза између Европе и Северне Америке створила је од НАТО-а најјачи савез у историји. Чињеница да ћемо ускоро прихватити Северну Македонију као 30. чланицу показује да је НАТО успешан савез. Узастопни кругови проширења доказали су да НАТО и после 70 година привлачи интересовање и да је он позитивна сила ка одрживом међународном поретку.”
Но, управо ти узастопни кругови проширења довели су до војног сукоба на територији Украјине, припреманог Минским договорима. Наиме, бивша немачка канцеларка Ангела Меркел и бивши председник Француске Оланд потврдили су да су Мински договори послужили Западу за припрему рата са Руском Федерацијом. Сада, ако су државници који су то изјавили били и потписници Минских договора заједно са Русијом и Украјином, са правом се можемо запитати да ли и Бриселски договор има исту такву позадину и функцију.
Иако су македонски државници сигурни у то да у чланицама НАТО-а, те ни у самој Северној Македонији, не може доћи до сукоба, функција Минских споразума, лицемерна политика НАТО-а, ЕУ, посебно Француске и Немачке – оправдана је бојазан да Бриселски договор са Охридским анексом има сличности са улогом Минских договора за чланице НАТО-а, ЕУ и САД.
Чињеница је да Бриселски договор није донео ниједан конкретан помак још од 2013, када је потписан. Ни по једној тачки. Постигнути резултати не указују на помак у мировним преговорима Београда и Приштине, већ се све више интензивира тензична атмосфера. Чланице НАТО-а наоружавају косовске безбедносне војне формације, иако то није у складу са Резолуцијом 1244, ни по моралним ни по правним основама. Чланице Северноатлантске алијансе, осим притиска на проглашење независности Косова, војним комерционалним сегментом припремају Косово за озбиљан војни сукоб, премда је КФОР постављен да чува мир у АП Косову и Метохији, по Резолуцији 1244 СБ УН. Мирис оружја све је интензивнији и тежи.
Шта Западни Балкан може да очекује од Европске уније када је, и то не једном, показала снагу своје лицемерне политике? Република Северна Македонија на ту лицемерност опекла се више пута, испуњавајући захтеве ЕУ како би се домогла њеног окриља, а ма шта урадила – намећу јој се нови захтеви, држећи је у слепој улици. Веома тешко је постала 30. чланица НАТО-а, а до данас нема права ни на приступне преговоре са ЕУ, јер јој сада Бугарска блокира евроинтегративне процесе, захтевајући поновну промену Устава РСМ како би њен народ постао конститутивни елемент највишег македонског државног акта. ЕУ је, наравно, подржала своју чланицу, заборавивши на обећања која је понудила Македонији потписивањем Преспанског споразума.
Северна Македонија не само што остаје заробљена новим условљавањем на путу ка ЕУ већ јој Европа таквим ставом отвара нови проблем додатно јој угрожавајући политичко безбедносну ситуацију у држави. Сад је отворено питање колико ће Албанци бити стрпљиви и сачувати мир на овом простору чекајући државну одлуку Северне Македоније, или ће им то бити изазов за следећи корак ка остваривању уједињења Албанаца у једну државу, коју за њих лобира бивши амерички обавештајац и творац узрока бомбардовања СР Југославије – Вилијам Вокер.
Важно је, уз то, нагласити и да су, још пре одлуке Брисела да се са Северном Македонијом не настављају приступни преговори, новинари информисали да ДУИ – бивша партија у власти, а сада у опозицији – припрема немире, што је и те како узнемирило грађане, будући да је свет већ начет ратном ситуацијом, а Балкан је одувек био „буре барута” и иницијална каписла за почетак сукоба супротстављених страна.
Креирању стабилног и одрживог међународног поретка и толико прижељкиваног мира свакако ће претходити проналажење равнотеже у интересима великих сила. Остаје нам да се надамо да ће тај пут бити краћи од онога што наслућују поступци великих сила, укључујући лицемерну политику Запада, која и те како утиче на односе на Западном Балкану.
Орбан је недавно наговестио да Европа одустаје од одбране властитих интереса, казавши да је све што Европа данас ради безусловно праћење продемократске спољне политике САД, чак и по цену самоуништења. Он је, такође, указао на доминантност земаља са глобалног југа, као сто су: Кина, Индија, Пакистан и Индонезија, рекавши: „Долази промена каква није виђена 500 година. Оно с чиме се суочавамо заправо је промена светског поретка.”
Уколико су тачне његове речи, а нема разлога да му се, као политичком ветерану, не верује, онда се може очекивати да се Европа суочи са последицама своје лицемерне политике у новој глобалној подели света, те са сличним временом као пре 325 година, када је потписан Карловачки мир. Тада су забележени почеци нових територијалних вихора који су добили нову форму после Великог рата. Стога, верујући Орбану, очекује нас нова глобална мултиполарна геополитичка подела, у којој ће лицемерна политика Запада имати историјске последице по сам Стари континент, најпре новим религијским упадом који ће угрозити територијални интегритет хришћанства.
Сви ови примери лицемерне политике Запада, уз Бриселски договор о нормализацији односа Београда и Приштине – само појачавају језу агресивне борбе око интереса на светској сцени и страх да је ратна машинерија и пред нашим вратима. Да би се стало на пут ширењу ратног дима и страха од нуклеарног рата, неопходан је дијалог за округлим столом, баш онако како су супротстављене стране у Великом бечком рату нашле компромис и потписале Карловачки мир, пре 325 година.
Жељко Шајн - Косово он лајн
