Млади песник није могао знати да ће белешку о Великом пешаку случајно или намерно (јер случајност разоткрива човека, онолико колико и намера разоткрива линију која ће тек направити избор) оставити у књизи коју ће поклонити Сликару у оној ноћи пуној кише, пре него што се заувек исели из Приштине. Постаће јасно тек тада да суштина живота проговара често кроз збрку појава.

Ни Сликар није могао знати зашто је жена склупчана лежала на голом камену, озебла, а није имала три кудеље вуне; ни да ли је била уснула, или умрла. Нити да ће ту белу жену нацртати по осећају пространства које хита брзином Великог пешака; нити да ће удови те жене треперити у цртежу

као од Липљана до Приштине смрти и живота танане струне. Вероваће, само, да ће ову ноћ насликати једном, по сећању, преко војски, стражара, отмица и по целој Краљевој Ливади Од Шесто Дана Орања расутих српских глава.

Изворни утисак ноћи препун до преливања, без наглашавања, без подлегања облику тела, почеће кроз многе нове дане да се меша и допуњује, спаја са обрисима цркава и поништава у једном једином лицу смрти којим ће много година касније овај човек и жена вредновати протекли живот.

Едгар Дега ће му, сетиће се, много доцније, тако, збуњеном, док је стајао између Приповедача, Песника, Жене, Великог пешака и две цркве, сљубљене, до сванућа шаптати у уво да уметност није оно што видиш, већ оно што направиш да други виде. Да је она производња бесконачног бесконачним додавањем и одузимањем.

(...)

Како се буде данило тако ће се и сав разговор претапати у непрекидни жамор. Биће је то шум времена које, пролазећи крај њих, неповратно одлази, стварајући, при том проласку, једно ново време.

Жена није могла знати да је те ноћи косе у ал каранфил стопила, на го камен легнула, и лисја кудрава снежна оденула. Ни да јој је небо субело – очи појело; сунце шептело – усне отело; небо ватрено – косу спалило, дрвеће кавено — кости сломило.

Ватра коју је неко палио крај звоника, у порти цркве ће згаснути и то ће бити једино црно коло које белина снега неће засути, ни отети. Сликар, који је знао да је добити боју из камена исто што и вадити крв из тела, узеће из малог црног кола гарежи парче угљена па на једном смеђем папиру истргнутом из цртачког блока нацртати тело жене склупчано у сну. Пожелеће, да ову ноћ водосвету, упамти метафором лепоте која пролази, пре пада у изгубљеност.

(...)

Прошле су многе богојављенске ноћи. И многа врела лета. Данас је мој поглед засићен, истрошен сећањем на хиљаду слика.

(...)

И Сликар и Песник и Жена знају да само је једна била ноћ белог блеска. У њој није било линије, ни моделовања, ни звука. Било је тишине. И боје која се развила из цртежа. Требаће ми је три деценије да поверујем Сезану да цртеж и боја нису одвојени. Јер кад год се слика, црта се. Кад год се пише,

слика се. Што више усклађујем боју, то цртеж бива одређенији. Што више сабирам далеке гласове то се снажније контрасти и односи тонова моделују. Што више кратим реч, мисао проширује оквир линијом. Она, она, линија је, сигурна сам, тај најдубљи израз за језик срца. Опија се покретима, одваја од маште и коже. Пева у глави у намери да освоји заметнути траг.

(...)

Још сам на путу који вијуга Краљевом Ливадом Од Шесто Дана Орања.

Још увек покушавам да напишем причу која се обраћа интелигентном срцу читаоца који не жели да убрза, него заједно са мном продужи и прошири и можда опет одгоди крај. Који поставља моје речи на сцену и верује у Великог пешака. Или макар у његову сенку.

Јер и сенка је боја, као и светлост, са мало мање сјаја. Одраз за други чин који ће написати неко ко је дубље гледао кроз најужа окца Богојављенске ноћи.

Једне једине, беле липљанске ноћи.

Душица Филиповић  Одломак из приче "Липљанска ноћ", Метохијски Сфумато

 
 

Фото: Црква Богородичиног Ваведења (14. век) и Црква Св. Флора и Лавра (20 век), Липљан