28. децембар 2010.

На почетку истакнимо да црквени оци првих векова хришћанства, али и каснијих векова, наглашавају да Литургија и Црква представљају синоним. У црквеном искуству Црква (њена основна структура се састоји од епископа, свештенства и верног народа), када служи Литургију, она себе остварује као живи храм  Свете Тројице.

Црква преко Литургије остварује себе као храмом Духа Светога и телом Христовим. Ово је битно нагласити, јер за многе Црква представља институцију која постоји сама по себи, као и остале институције. Међутим, без живе литургијске заједнице, Црква не може да постоји. Црква преко литургијског циклуса годишњих празника, оприсутњује царство божије у историји, остварује речи Господње на делу, у пракси. Зато, и велелепни храмови православне Цркве по свету, одраз су опита лепоте и радости царства божијег у историји, коју Црква опитује када кроз Литургију слави празник.

Ова истина пренета на појединачног човека значи да и човек кроз Литургију остварује себе као храмом Божијим и телом Христовим. Ово не подразумева да човек само одлази у храм, и моли се Богу. Потребно је да читав свој живот начини Литургијом, својеврсном службом живом Богу. На који ће начин човек остварити своју Литургију зависи од његове слободе. То може учинити кроз монаштво, кроз частан брак, посвећење научним истраживањима...

Једно је сигурно, савремени свет својим устројством у великој мери отежава човеку да у пуноћи оствари своје литургијско и божанско призвање. Зато, хришћанин веома често, мора кроз велике жртве и одрицања да живи духовни живот, јер савремени свет као да се изгубио у похлепи за материјалним добрима, што се најбоље види кроз материјално стање појединих људи и држава који живе у изобиљу материјалних добара, док с друге стране други оскудевају у најосновнијим потребама. Како практиковати дела милосрђа и љубави према ближњем у оваквом стању света егоизма и себичлука где свако гледа себе и само свој интерес?

Истина литургичности и црквености је неизбрисиво уткана у сваког човека, без обзира на спољашње околности које понекад су веома сурове и ненаклоњене човеку. Бог нас кроз своју Цркву, непрестано призива да свој живот проводимо литургијски, како би своја тела и душе направили храмовима Духа Светога, и тако поста(ја)ли живе иконе, живе Цркве. Јер, човек је зато створен, да би уживао и радовао се Богу и ближњима, а Црква преко својих празника које прославља литургијски, омогућава човеку да се испуњава радошћу и љубављу божанском, којом воли истински себе и своје ближње, да би се ова радост и љубав вечно продужила у царству Божијем.

Никола Станчић,

дипл. теолог