По роману "Уна" је снимљен филм са Соњом Савић у улози Уне Војводић и Радетом Шербеџијом, који је тумачио улогу професора Мишела Бабића.

За сада није познато који ће македонски редитељ поставити "Уну" на сцени "Звездара театра", али, Капорово дело једноставно не може да прође незапажено.

Велики јубилеј обележиће наредну сезону Звездара театра - четрдесет година постојања. На дан када се дигла прва завеса с "Мрешћењем шарана" Аце Поповића, 8. октобра (1984), премијерно ће бити изведен нови комад Душана Ковачевића под интригантним насловом "Удовица живог човека". Као и обично, коначни текст настао је после више верзија, зна се подела (а и редитељ), па је прослављеном драмском писцу остало довољно времена да погледа и нека нова редитељска ишчитавања његових старих комада, као што је недавно био случај (са "Лари Томпсоном") у Шапцу.

Наслов нове драме је својеврсни оксиморон ("Удовица живог човека"), с поднасловом "Преписивање живота". Попут многих Ковачевићевих дела, суштина и јесте у "преписивању" онога што живимо и чијим екстремима сведочимо, чије друштвене девијације на крају уђу у термалну фазу. Шта о томе каже Душан Ковачевић:

- Да, преписивање живота у већини је мојих дела. Наравно, стилизовано и згуснуто. На сцени се проток времена убрзава, а чим се нешто сажима, ви радите нешто што је, условно речено, стилизовано. Поготово у мом случају. Тако су се махом моји комади жанровски одређивали као, да не кажем црне, већ тамне комедије. То је мој рукопис. Одрастао сам на литератури која је блиска комедији, а с друге стране, са озбиљним потекстом и причом. "Удовица живог човека" је, условно, прича о женским проблемима и породичном наслеђу. Да не би био само мрак (јер насиље у породици је страшан и тежак мрак), има елемената апсурда и комедије. Када би се насиље експлицитно приказивало, било би ужасно. Онда то не би била уметност већ полицијска реконструкција...

На питање да ли ће ово бити још једна драма и о нашем историјском и менталитетском наслеђу, Ковачевић потврђује, истичући да је не само код нас него и у свету, то питање традиције:

- Постоје лепи трагови који се чувају и настављају, као и неки виолентни, проблематични. Питање традиције и менталитета дубоко је укорењено, и свесно и несвесно у једном народу. Када кажете "немачки народ" или "италијански народ", имате неке архетипове шта то отприлике представља... Различити су менталитети приказани кроз уметност. Пошто је филм најексплицитнији, најбржи, најочигледнији вид уметности, онда док га гледете размишљате какав је то менталитет. Кад кажете "менталитет севера", сетите се Бергмана. "Руски менталитет" вас асоцира не велике романописаце и мислите да је то - то. А у већини случајева, то јесте тачно. И српски менталитет је најбоље сачуван кроз српску литературу. Кренимо од Стерије, "Родољупци" су и дан-данас најпопуларнији. Наставимо са Стеваном Сремцем, његовим романима и причама, да дођемо до Нушића. У међувремену, ту су Бора Станковић и Лаза Лазаревић, мој Шапчанин. Кроз литературу имамо целу причу о менталитету, обичајима, праву, правди. Уметност је, заправо, идентитет једног народа. Све остало пролази, власти се смењују. Кад данас кажете "Госпођа министарка" и поставите питање ко је тада био председник Владе, знаће само пет историчара. А ко је Живка министарка, знају углавном сви! Тако је било и тако ће бити.