Марија Костић (1985, Београд) дипломирала је филозофију и магистрирала политику и менаџмент у култури и уметности. Песме су јој објављиване у књижевној периодици, а 2022. године објавила је своју прву збирку песама „Како настаје црна“ (Књижевна радионица Рашић, Београд), за коју је добила значајне књижевне критике, а номинована је од стране књижевних критичара за награду „Меша Селимовић“, коју сваке године додељује дневни лист „Вечерње новости“. Њене песме су превођене на македонски и француски језик.
„У овој збирци поезије породични односи су централни у тематском оквиру. Лирска јунакиња, истовремено дете и родитељ, враћа најразноврснија сећања на своју мајку, оца, баку, деду и сестру, откривајући питање самоостварења, али и стваралачког чина.“ Тако о овој књизи пише Катарина Пантовић...
Шта је за Вас писање?
- Најсмисленији и најлепши начин изражавања, упознавања и разумевања себе и света, као и пут ка сусрету са другим – сусрету који нас мења и чини да се осећамо мање усамљенo.
Колико и како утиче на Ваш живот боравак у Скопљу, па и на само стваралаштво?
- Претходне три године живота у Скопљу мојој породици донеле су добродошлицу и прихваћеност, нове пријатеље и много лепих тренутака. Мени лично још и дистанцу од окружења које ме је изградило и обликовало, а које ми је потом пружило ослобађање, мир и сагледавање себе и (свог) живота из нове перспективе. Та дистанца ме је приближила себи и другима. Коначно, захваљујући њој, написала сам, па потом у Србији издала и своју прву збирку поезије, која је недавно преведена на македонски језик. По свему судећи, у Скопљу ћу завршити и нови рукопис.
Да ли Вас обузме понос, страх или нелагода када јавно читате властиту поезију. Ваши стихови залазе у исконску суштину и тајну породичних односа.
- Тремарош сам по природи и свако читање поезије за мене представља неку врсту нелагоде, али како из искуства знам да ми напослетку изласци из зоне комфора доносе радост и раст, трудим се да се излажем кад год могу. Такође, када осетим да ме савладавају страх или таштина, подсећам се на то да не смем себе доживљавати превише озбиљно.
Моја поезија јесте доста лична, али не значи да је све фактографски тачно и да је баш свака песма моје проживљено искуство. Ипак, важно ми је да емоција у истој буде аутентича. Умело је да ме заболи када неко моје најличније песме доживи другачије од оног како сам их ја писала, умела је због тога да ме мори грижа савести, али временом сам различита читања почела доживљавати као предност и вредност.
И сама као читатељка у поезији и прози не тражим биографске референце аутора, већ уметничку вредност, оно исконско, универзално. Суштински, сви ми у другима, па и у уметничким делима тражимо – себе.
Ваше родитељске, мајчинске одлике Вас красе, али провејава и она девојачка црта у изразу и поимању – да ли је мајчинство изменило Ваш израз?
- Верујем да нас свака нова улога у животу мења и обогаћује. Вишедимензионална смо бића и сва лепота човека је у тој комплексности.
Милутин Станчић
Слово, април 2024
