У борби и страху за живот, али и у тежњи да се стекне какав запаженији друштвени статус, човек настоји да прибави што већи иметак. И тако међу људима који на сличан начин размишљају настане својеврсна утакмица за што више материјалних добара. Из таквог порива долази до социјалног раслојавања, па се наметне и питање: колико је морално да неко има много, а неко мало или нимало.

И пред највишу моралну институцију у једном друштву – Цркву – постави се питање: какав однос имати према човековом личном богатству. Интересовало је то и прве Христове ученике, апостоле. Добили су одговор вечне вредности, поуку за све генерације.

У дохришћанском времену богатство је третирано за прву вредност која човеку доноси задовољство, срећу и част. По незнабожачкој (многобожачкој) вери, само богаташ могао је уживати, бити срећан и угледан човек. Код Римљана богатство и племство људе је приближавало (њиховим) „боговима”, а сиромаштво удаљавало и смештало у ред робова. Разлика у правима видела се и између два слоја слободних становника Рима. Патрицији су чинили родовску организацију, док су плебејци били изван организације. Разлика у пореклу била је основ и за политичку и економску дискриминацију. Пошто је организација власти била заснована на родовским начелима, плебејци су били лишени политичких права, а нису имали ни право на коришћење заједничких шума и пашњака.

Материјално богатство служило је само за задовољење телесних прохтева.

У таквим приликама долази онај с којим ће отпочети нова ера, открити се нови поглед на свет. Господ Исус Христос објављује да све што се човеку дарује даје се за његово спасење, а да истинско богатство није у материјалним стварима. Поручује: „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду. Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду.”

Обзнањује да истинско богатство није у материјалном, него у духовном свету.

Човек је и телесно и духовно биће. Док је у телу, он духовно узраста. Зато је тело потребно чувати, хранити и оденути, да би човек могао да се духовно развија. Не живи човек да би јео, него једе да би живео, а живи да би показао смисао и остварио циљ датог му живота.

Дакле, материјална добра човеку су дата зарад његовог духовног развоја.

Е, сад, сходно свом духовном узрасту, неки људи више држе до материјалног, а неки више до духовног богатства. Зато Христос опомиње: „Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.”

Сам човек одлучује којем царству ће се приволети. Опредељујући се за материјално богатство, човек запада у духовно сиромаштво!

Али, материјално богатство не искључује духовно богатство. Оно се лако прелива, само ако човек вере има. Потврђују то Христове речи упућене богатом младићу који је питао шта да учини да би задобио живот вечни. Исус му одговори: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном.” Пошто је имао много имања, младић се ражалости. Тешко му је било да се одвоји од онога за шта се везао. Потом Исус рече ученицима својим: „Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско.” И потом додаде: „Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божје.”

Јеванђелиста Марко, и сам преносећи Христове речи, прецизира да је тешко ући онима који се не уздају у Бога, него „који се уздају у богатство”.

Ето, толико је богати човек огрбављен под теретом свога земаљскога блага.

А могуће  је да се растерети и да задобије спасење, по угледу за цариника Захеја, који, желећи да поступи по речи Господњој, обећа: „Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко.” На то Исус му рече: „Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Аврамов.”

Није грех стећи богатство на поштен начин. Свето писмо сведочи да су веома имућни били и Аврам и старозаветни патријарси, праведни Јов, Никодим и Јосиф из Ариматеје. Грех настаје у располагању том имовином. Црква хришћане позива да својину сматрају Божјим даром, који је њима дат да га користе на своје добро и на добро ближњих. Истиче се да радост и пуноћа живота није у стицању и поседовању, него у даривању и самоодрицању. Отуда апостол Павле каже да ваља „опомињати се речи Господа Исуса коју он рече: Блаженије је давати него примати”. Свети Василије Велики онога који не даје део своје имовине као жртвену помоћ ближњем сматра за лопова. Истог става је и Свети Јован Златоусти, који каже: „Не давати од свог имања – такође је крађа.”

Још тежи, поготово тежак, грех јесте користити богатство за уцену, изнуду и глобу других људи. Да се туђа мука користи за личне интересе. Ко тако чини, себи зло чини – гомила грех.

Свето писмо признаје човеку право на својину, и осуђује сваки насртај на оно што другоме припада. У двема од Десет Божјих заповести о томе се говори. У осмој се каже: „Не кради.” А у десетој: „Не пожели ништа што је туђе.”

Богат је онај који даје, а не онај који узима. Јер, давањем, добрим делима човек благодат стиче. Није грех узимати, када је то потребно. Узимати, да би се касније давало.

Богатство је у добрим делима, а не у материјалним добрима. Много пута се видело и чуло како човек граби, граби, само граби, а онда удари гром и све у прах и пепео претвори. И у новинама много пута је записано: сакупља човек новац, а онда избије пожар и све спржи...

Кад крене у горњи свет, човек не носи са собом ништа од материјалних добара, носи само оно што је утиснуто у души његовој.

Зато Свети владика Николај Српски опомиње: „Образован је онај који има образ, а богат је онај који има Бога у себи.”

Др Јован Јањић
ПОЛИТИКА