Наиме, СПОНА је овог уторка била испуњена до последњег места, у част пре свега песника, Бранислава Матића.

Уз кратак осврт на његов поетски и интелектуални рад, Бранислав Матић није крио задовољство што је вечерас у Скопљу и у СПОНИ, правећи паралелу једне византијске приче са Краљем Милутином у главној улози, и са вечерашњим домаћином Милутином Станчићем, професором језика, програмским уредником СПОНЕ, и већ познатим песничким именом и прозаистом у региону, чији „Записи из Македоније“ својим милим обрисима плене читатеље свугде где је ова изузетна књига доспела. 

Своју песничку кажу Матић је започео циклусом „Војиновићи“, који су заправо и породични преци овог врлог песника, а наставио изузетним циклусом „Завичај“ и песмом „Крајина“...

Крајина

У вучјој јами, на петом спрату,
у павиљону новобеоградском, оронулом,
тиња Крајина прекомандована
из простора у време,
са уводних страна у смртовнице.
По том запуштеном складишту,
бездетном дому, гробу,
куљају књиге и стећци.
Тетурају и смирују се давне сенке,
доцртане неонским рекламама.

Он, остарели јарчић, брдски коњић, песник,
са рушевног балкона опет види
дечака који се у сутон враћа кући
кроз Петрово поље, с упецаном рибом крилатом.
Дечак застаје, ослушкује: чека глас
који ће поново родити његову земљу.

Ти знаш, Седобради, зашто злумили
баш од тог дечака толико зазиру.

Надахнутим уводом у интелектуализам Матића, златоусти Милутин Станчић је танано, као златним листовима, бирао речи, причајући о величини дела Бранислава Матића, цитирајући и делове интервјуа специјално рађеног за СПОНИН портал и часопис „Слово“, у сусрет доласку у Скопље...

- За мене ово није тезга, не долазим да Србима у Старој Србији продајем своје књиге. Не долазим да ја вас учим како се чувају част и образ, како се носи своје име и крст, како се стоји усправан међу рушевинама. То ћете ви научити мене. Знам шта значи звати се Милутин и гајити своју децу у данашњем Скопљу. Знам да су Србе у Старој Србији издали фићфирићи који се данас представљају као српска држава и српска црква. Долазим да у вашим очима и срцима нађем праштање...

Пре тачно четрдесет година био сам војник у Скопљу. Припадао сам једној врхунски обученој јединици чији је борбени распоред био на Косову. Знам добро шта говорим – истакао је Матић у разговору са Станчићем.

На жалост, Јован Пејчић, који је требао да додатно обоји портрет аутора на СПОНИНОЈ промоцији, због болести није могао да допутује у Скопље, али су његове речи јако одјекнуле у Скопљу. Он је у свом осврту на дело Матића упоредио песника са великанима српске поезије Васком Попом, Браном Петровићем, Бранком В. Радичевићем...

И тако, мало поезије, мало казивања, протекла је још једна промоција у Спони...

ВОЈИНОВИЋИ
Корак

О Светом Луки дванаесте
на гребену у Горњој вароши,
с небом у коси, с реком под ногама,
у позне дане сазнадох ко сам.
Каза ми Божидар.

Искрснуше преда ме, бануше
из облака столећâ,

Војин и Милош и Душан,
Алтоман, Војислав, Никола,
Богдан, Срђан, Видан,
Раде и Данило, Лујо и Иво,
Матија и Тадија. Тад и ја.

Изрони грб и камени град,
лађе, обале, друмови,
одежда у срми, звездоока коњица
и свита Светог Краља.

Златном књигом моја крв потече.

И рече првоназначени Војин
громовито и благо, праотачки:
Знаш ли ти, синко,
чијим кораком корачаш?

Полетно и лако Милутин Станчић је причао о песмама Бранислава Матића, док је сам Матић, осврћући се на своје дело причао и о животу, истучићи да „нама данас није теже него онима који су 1915-те прелазили Албанију, или целом народу који је претрпео страшно бомбардовање и НАТО агресију 1999-те“...
Умеће је сигурно у чекању, а тешка времена су за велике људе – каже песник. Зато, немамо право да очајавамо, јер ту је негде и суштина живота.

Ево како је заправо било на промоцији:

Исти програм, Портрет песника Бранислава Матића биће уприличен и у Куманову, у Спониној канцеларији, већ у среду, 29. маја 2024. године.