07. јул 2011.
Ево тог тренутка када се стазе разилазе. "Врт са рачвастим стазама", како би рекао Борхес.
"Две предамном стазе стоје..."казао би Ђура Јакшић у кафани "Код три шешира" на Скадарлији, где још увек чека једна чаша вина. Баш њега.
А шта је са вама? Којим ћете стазама?
Да ли ћете умети на том путу, када изађете из овог сасвим сигурног загрљаја?
Ни не знате колико је сигуран, док га не напустите.
Човек је осуђен на растанке и сусрете.
Од тих је нити саткано његово постојање.
Све велике приче почињу управо растанцима, рекох некоћ. Не знате ви то, али сазнаћете, једном.
Некада смо и ми били средњошколци, баш у овој школи.
Сретали смо се на пет, десет година и касније...
Никада се нисмо уморили једни од других. Увек са радошћу повратка у загрљај.
Тада нисмо ни знали колико смо млади и пуни живота. Колико је још немира и бивших љубави у нама. Колико су погледи још увек пуни хемије. А онда су многима или свима стигли - потопи. Потопи стигну сваког, пре или касније.
Недавно смо се срели, на четрдесетогодишњици матуре.
Сада се живот свео на јесам, дефинитивно сам у извесним годинама.
Сада смо се срели као дивни и драги рођаци који имају велику причу иза себе. И даље се волимо као некад, и радујемо као некад, и плешемо као некад, само спорије и нежније него некад. Умемо да ценимо тренутак...претварамо га у вечност...И знамо оно танго је тужна мисао која се плеше.
Имамо и чуваре успомена и сакупљаче душа, па изрони понеки састав, цртеж, досетка, виц, догађај, дневник са оценама и слике са екскурзија...Па прснемо у смех...као некад...па се посвађамо исто тако, без правог разлога.
Имамо чак и разредног који нам још памти имене и навике и ко је кога волео ...
А дошли смо са свих страна света, из Торонта, Фрајбурга, Хрватске, Енглеске...
Никоме није било тешко.
Неки су остали заувек овде, неке је живот расејао...
Неки неће никада више доћи...А памтимо им чак и смех . Нарочито смех...Смех као звук звончића са Врбице, а њих нема.
Тако у том сусрету, док одмиче ноћ, причамо о себи и читамо песме оних који су у поезији пронашли смисао и потребу да кажу и појасне свету себе, а онда нам друг пева песме које смо волели...И да си од камена шета ти кнедла по грлу, јер сваки следећи сусрет све је неизвеснији и пун зебње. Те ноћи сазнала сам много тешких и лепих прича и схватила да сви смо помало олупани као лончићи, а да смо ипак као моћни Титаник... Сад, рећи ћете: какав Титаник, он је потопљен. Јесте, али не заборавите и потопљени Титаник, увек је Титаник...
На растанку држим брод у боци који ми је поклонио друг. Има црвена једра и делује тако примамљиво...Зове на пут. У малој кожној књижици окаченој о поклопац пише:
" Ухвтиш ли златну рибицу три жеље испуниће живот твој.
Протрљаш ли чаробну лампу,
живот ће ти се расплинути у безброј жеља...
али, ако имаш само један живот
и само једну жељу
биће ти довољан и овај брод у боци."
О, да, Иване...у праву си. Све нас чека управо тај једрењак са црвеним једрима у некој луци. Не треба престати са надом, никада.
А ви ћете се растати ускоро. Биће то незаборавна ноћ. Ноћ пуна љубави. Заклињаћете се на верност једни другима. Након тога ћете отићи неким од путева. Трудите се да изаберете прави. Препознаћете га, то је онај мало тежи, али бићете срећни кад на крају угледате светло.
Можда ћете се једном срести, трудите се да се то деси.
Можда ће и вас сачекати брод у боци са једрима од црвеног платна и чаша вина у омиљеној кафани. Ако вас то сачека, онда сте заиста срећне руке.
Желим да заиста имате радости на том вашем путу одрастања, до висине достојне човека и да никада не одустанете. Не заборавите да се човек, увек изнова мора учити усправном ходу. Сетите се и Камија који каже: "ЧОВЕК ЈЕ СУСРЕТ ."
И сретните се једном у неком граду, као ми.
Љубица Нићифоров Бјељац
