Уместо ње, престижну награду за научни рад који се базира на истраживању потенцијалне улоге токсичних метала, кадмијума и олова у настанку карцинома тестиса, примила је проф. др Зорица Булат, која је била ментор њене докторске дисертације.

– Комисија је прегледала 242 научно-истраживачка рада, а критеријуме за номинацију је ове године задовољило 148 пријава. Међународна стручна комисија, која већ десету годину награђује највећа истраживачка достигнућа имала је јако тежак посао. Нисам могла због десетомесечне бебе да путујем у Љубљану, па сам све пратила на видео-линку. Не знам, негде у дубини душе сам прижељкивала награду, али сам се и бојала да су моја очекивања нереална, с обзиром на конкуренцију – каже у телефонском разговору за „Политику” Милена Анђелковић, начелница Биохемијске лабораторије у Клиничко-болничком центру (КБЦ) Косовска Митровица, која је уједно и научна сарадница на Катедри за токсикологију Фармацеутског факултета Универзитета у Београду, где је са највишом оценом завршила фармацију – Одсек медицински биохемичар, докторирала на овом факултету, модул Токсикологија, али и завршила специјалистичке студије.

Научница која је „мали град” – Косовску Митровицу уписала у анале великих истраживачких центара не крије радост што је била међу 18 финалиста, што је „успела да донесе срећу не само својој породици већ и „свим Митровчанима и житељима Звечана где је и одрасла”.

 

– Ово је наш успех. Успех државе Србије за коју се чуло међу земљама из средње и источне Европе – каже Милена, коју смо „јурили” скоро цео дан, јер је уз бебу имала и сијасет других обавеза.

Иако је на породиљском одсуству, каже да „често одлази у болничку лабораторију како би помогла колегама и медицинском особљу”.

– Још нисам стигла да посетим моје у лабораторији, да их почастим и да им се захвалим на помоћи. Упоредо са научним радом, радила сам и у клиничко-болничком центру. Сваке недеље сам путовала из Косовске Митровице у Београд пуне две године. Један дан сам радила са студентима, а други са пацијентима. Били су то пацијенти са једне београдске клинике, а у Косовској Митровици су били млади, здрави људи. Болест карцинома тестиса са присуством кадмијума, који се налази осим у храни, дуванском диму, али и у предметима око нас, погађа мушкарце већ са 20 и 30 година – говори научница Анђелковић, која на нашу примедбу „откуд се определила за биохемију”, са смехом одговара:

 

– По завршетку средње Медицинске школе у Косовској Митровици отишла сам на Фармацеутски факултет у Београду и видела да постоји и смер медицински биохемичар, што је многима било страно. Увек се прима мало бруцоша, па је постојала бојазан да можда нећу успети да будем „на буџету”. Конкурисала сам и била примљена – говори за „Политику” Милена Анђелковић, једно од двоје деце родитеља који су пензију стекли као радници „Трепче” и радни век провели са оловом.

Питамо Милену „колико је одрицања потребно да би се завршио прво Фармацеутски факултет, колико за докторску дисертацију, али и специјализацију”. Замолили смо је и да нам одговори да ли је и у детињству „пропустила дечје игре”, с обзиром на то да је имала све петице и у основној школи у Звечану, и у средњој у Косовској Митровици.

Кажемо јој и да смо чули да је она „рођена као паметно дете”.

– Учила сам, али нисам пропуштала ни дечје игре са друговима и другарицама. Нисам била имуна на дечје несташлуке, али сам знала да морам да завршавам школске обавезе. Не да будем најбоља, није ми то био приоритет. Али, ето.... Таква сам и на послу. Не идем кући док све обавезе не завршим и док све не оставим да буде на свом месту као што то радим и у кући, где живимо као подстанари. Муж некада зна да се наљути, јер ме чека да се заједно вратимо с посла, а ја касним. Мора све код мене да буде „под конац” – смеје се ова научница, поникла из маленог Звечана, из тескобне Косовске Митровице, из породице где су „плате биле мале”, али су изнедриле два интелектуалца, од којих је једна – „европска Оскаровка”.

Да је „висока интелектуалка”, то смо се уверили, али нисмо знали и да је „храбра”, јер без имало страха се одважи да „сецира великог миша, пацова” и да на њему ради све што је потребно за неки од радова.

 

А још као најбољем студенту додељена јој је Беркешева награда.

Питамо је и да ли мисли да напусти Косовску Митровицу, с обзиром на то да ће јој после ове награде врата вероватно бити којекуда отворена, и да већи медицински центри имају више могућности за научни развој?

– Не, не одлазим из Косовске Митровице. Овде имам све и овде су ми сви. Моја породица, родитељи, породица мога мужа, пријатељи, колеге на послу. Остајем овде –каже Анђелковићева, млада жена, научница, која „због бебе искључује телефон како би дечачић могао да спава”.

ПОЛИТИКА