Урушене грађевине у селу Сига, (Фото: Јутјуб)

У емисији „Магазин на Првом“ Радио Београда 1, уреднице Ане Томашевић, емитоване 19. маја.2023. било је речи о животу малобројних Срба у селу Сига надомак Пећи, преноси Журнал.ме.

Мештанин села, (Фото: Фејсбук)

Ана Томашевић: У селу Сига надомак Пећи данас живи деветоро Срба. Пре рата било их је 150. По доласку међународних војних снага 1999., село је спаљено, стара црква минирана, гробље разрушено. Повратак расељених започео је 2004., када је изнова саграђено 70 кућа. Многе су и данас празне, али захваљујући преосталим сународницима, у Сиги се и данас чује српски језик и прославља Свети Димитрије, заштитник овог села подно Русолије. Живот их није штедео, прилике им нису биле наклоњене, а невоље су их брусиле чинећи их чвршћим, баш као и камен по коме је названо ово метохијско село. За Магазин из Сиге колега Иван Миљковић.

Иван Миљковић: Кад пукне пролеће и све озелени, а зафали ти срцу смирај, души лек и очима одмор, прошетај Метохијом. Напој плућа северцем са пећког подгорја, охлади грло водом са проклетијских кладенаца, умили очи сликом раја на земљи. Нека те намера намери пут Сиге код Пећи, нећеш погрешити. Ево зашто су Славица и њен супруг Здравко Јашовић решили да се после прогона поново врате у родно село.

Славица Јашовић: Само кад би видео кућа ђе ми је била горе, која је то лепота, па то ваздуха не можеш да се надишеш. Ми смо две куће имали, овде једну, једну горе, али ми направише ову малу. Овде је била кула велика, а тамо ми је била 120 квадрата кућа над подрумом, и направише ми овако малу кућицу.

Имам кућу са три спрата у Београду, у Раковици, не пада ми напамет. Тамо ми једна ћерка у кући, син је вани у Белорусији, ћерка једна у Крушевац, једна у Параћину, две у Београд, ми овде. Не, ни ја ни супруг не пада нам напамет, верујеш ли. Ту смо рођени и ту ћемо умрјети.

Сину се не мили кад дође овде да се врати за Белорусију. Верујеш ли ми да му се не мили. Није дошао у Београд да овде не дође, није дошао, никад, никад. И то кад ће да крене њему сузе крену. Кажем шта је сине, па тамо има живот, има своју фирму, живот има у Белорусији само такав. Али каже мајко, ово нема нигде.

Ја сам 51 годину овде у Сигу, 51 годину сам удата, никад пола речи са никим имала нисам, никад, ни ја ни супруг, ни деца, никад, и зато смо се радо и вратили. Нема чему да се плашим, чистих што кажу руку, чистих образа, шта има, коме да се плашимо.

Па имамо око пет ектара. Један ектар не обрађујемо, то нам је далеко од куће, он не може да хода. То дајемо колико да не расте баталак што кажу, а иначе ово све сами обрађујемо.

Иван Миљковић: Веља Јашовић најстарији је становник не само Сиге, већ и осталих повратничких села. 92 лета броји, а 72 је у браку са Миланком у коме су изродили петоро деце. Памти многе ратове, последњи је вели био најтежи, морао је да бежи из села и остави кућу. Богу захваљује што се брзо вратио.

Веља Јашовић: Бежали смо одавде, све сам оставио, и овце и коње и краве, све све. Нисмо ништа понели, само колико да једемо. Како може бити боље кад је ово трећи рат? Овде су ми били Немци, Италијани, знао сам боље италијански и немачки него српски.

’65. године отац ми је преписао имање. Ми смо три брата живи, два су умрли, и ја сам дао браћи. А отац ми каже па срам те било, што им дајеш? А што? Па они имају плату, сутра имају пензију, а ти чуваш овце, кад остариш, гледаћеш у небо, неће нико да ти да. Звали смо родитеља бабо. Ја да радим, моја деца да једу, они не, не може. Ја сам браћу ђецу школовао, удао, ево и данас су доктори, живи. Не смеш децу да одвајаш, није важно да ли је он сиромах или богат, нек си ти човек.

Од пољопривреде ми не можемо ништа. Ми не можемо једно јаје да продамо, неће да купе од нас. Џабе да даш, оће, и то граби ко ће прије да узме. Бацамо кромпир, бацамо ово, бацамо јабуке. 2-3 хиљаде јабука не могу да продам, испечемо ракију. Неће Албанци да купују, сада они газдују. Политика.

Славица Јашовић: Народ испашта а политика влада, ето то, ништа друго. Иначе ми, народ, ми смо сиротиња ни криви, ни дужни, ми испаштамо, а они расту како хоће. Није свеједно ни овде да ти кажем. Ја немам пензију, само муж. Није свеједно ни да се живи овде, ја да немам помоћи од деце, он само кутија лекова му је 4.500, једна, а плус ове друге. Ми дајемо око 100 еура сваког месеца за лекове, за лекове само, а где је други живот, да се поједе, попије, струја, вода, то већ да не причам. Али опет, син помаже, па изглави се некако. Иначе, није лак живот овде, кад нема шта да зарадиш.

У почетку нису смели да се јаве, а сад дођу, и попију кафу и причају. Пећ је могу да ти кажем најмирнија од свих градова на Косову. Верујеш ли да више пут кажу што неће оно старо доба да нам се врати, и они жељно би нас прижељкивали овде да дођемо, да се вратимо. Нема ни њима без нас, па и нама без њих, оно најискреније да кажем.

Иван Миљковић: Изнад села је извор воде, мештани тврде лековите, ко не верује нека проба. Ако ништа друго бар ће му поглед испунити лепота пећке равнице у даљини, и то је лек. Одатле пут води до зидина древне цркве Светог Димитрија. Када је село паљено и богомоља је минирана, а гробље разрушено. О славној прошлости овог краја, цркви и извору прича Радован Дашић. Радоване, колико је стар ова чесма?

Радован Дашић: Чесма као чесма, тј. извор, води директно са планине која је изнад, која се зове Русолија, висине је 2386 метара. Она директно, ово је чиста изворска вода, директно воде до овог места. Пошто сам се овде родио, и знам оно што су ми причали моји родитељи, моје комшије, направљена су два корита. Једно корито је одавно направљено да се пере веш, ту су жене прале веш. А друго корито је направљено да се поји стока, и за то је предвиђено, јер су у село људи баве вековима, баве се овчарством. Скоро пола породица одавде, раније пре рата издиже на планину и горе купе сир, кајмак, дрва и онда кад се врате овде са почетком зиме, они то све продају на пијац, то је тако раније био обичај.

Иван Миљковић: Катуни, јел’ се тако зове то кад оду…

Радован Дашић: Планина, ми кажемо планина, а у Црној Гори се каже катуни.

Иван Миљковић: А Црна Гора је буквално иза брда?

Радован Дашић: Па ова планина је на међи са Црном Гором. Ова планира се зове Русолија, правилни назив њен како је заведен на Гуглу је Жљеб, планина Жљеб, и то је буквално нетакнута планина, а где има много боровнице. И доста Албанаца који живе на тој планини су се населили у Пећ са те планине и са једног места које се зове Липа, док то није случај са Србима и са Црногорцима. Срби и Црногорци су се населили овде из племена Братоножићи које је кроз векове од доба Турака изнедрило све војводе, сердаре Николај Велимировић, владика чувени, Момчило Ђујић је из Братоножића племена, то је српско племе у Црној Гори. Такође династија Обреновић, Милош Обреновић, отац Милоша Обреновића Теодоровић Михаиловић је из племена Братоножића.

Овде један еуро државног новца није уложен, ово су све сељаци правили. Сељаци су правили са планине корита, све са две руке, дрвена југове, сељаци су све ово направили. Ми нисмо политичари, али могу да вам кажем пуних уста да један једини еуро се нисмо окористили о ниједну државу. Када су били ратови, јели смо буков лист да би преживели.

Када је у питању ово село, храбро, јуначко, они могу нас да понизе и једни и други, значи могу да нас понизе исто колико могу ову планину од 2386 метара да спусте. Значи не могу.

Иван Миљковић: Добро, лепе си ми ствари овде испричао о овој чесми, и онда смо отишли далеко у историју, и многе сам ствари сад ја први пут чуо од тебе, научио од тебе. Да ме поведеш до сеоске цркве, вероватно тамо има још многих ствари које треба да чујем.

Радован Дашић: Наравно, које су права историја и мистерија.

Иван Миљковић: Е ако је тако, ајде.

Ја мислим да је црква на најлепшем месту изнад села, види који ту поглед пуца на Пећ, тамо је Пећ, јел’ тако, оно испред нас? И требало уложити мало напора попети се до овде.

Радован Дашић: Па, захтевно је.

Иван Миљковић: Црква је срушена, затичемо само једну страну зида, ето да опишемо мало слушаоцима, али људи из Сиге свакако овде долазе којим празником?

Радован Дашић: Па људи овде долазе, мештани како из овог, тако и из околних села када су неки празници, када је Васкр, за Божић, с тим што није то у неком великом обиму.

Црква се зове црква Светог Димитрија. Подигнута је за време Светог Саве. Ови ранији сељаци који су ту живели, који ту живе још, кажу да је из времена када су грађени сви манастири по Косову, као што су Пећка патријаршија, манастир Дечани, Грачаница, Љевишка, из тог доба да је. Мада како су пролазили векови, тако су и разне окупације, или како се то већ зове, она је подизана, рушена, подизана, рушена, и увек су је, исто као што је случај и са чесмом, увек су је сељаци, што би рекли попови, христољубиви и верници, увек су је сељаци подизали. Никад у ову цркву није ушао један еуро од државног новца или неке инвестиције, и зато је црква тако у ствари богатог али сиромашног изгледа.

Иван Миљковић: Кад је срушена?

Радован Дашић: 1999. године када је био рат на Косову. Запаљена је па је минирана, мада ево и после 23 године она и даље чврсто стоји. И ја дубоко верујем у њену обнову, јер док се не обнови црква, док ово не буде личило на нешто, да људи овде могу да дођу на литургију, да се крсте, да се венчавају, нема живота ни за породицу. Док су год цркве у пепелу и срушене, не може да се гради ништа пре тога.

Ми смо увек од свог рада живели од земљорадње, и дан-данас живимо. Нисмо склони, зато можда што смо прави Срби и људи, нисмо склони да пружамо руку и да просимо, него тако кад доживимо издају, као што смо доживели издају и за време комунизма, када су нам опљачкали сву стоку, кад притегну са свих страна идемо у шуму, једемо буков лист, али нећемо да тражимо, јер нам то наш образ и наше достојанство не дозвољава.

Али опет Божји благослов нас није напустио. И што су нам више палили куће, и што су нам више палили и ломили споменике, видите да је све поломљено, Бог је на нас изливао само веће благослове и благодати кроз породицу, кроз личне успехе и тако. Јер, ми гледамо да не уђемо у конфликт са Богом, са Божијим заповестима, да ми некоме лоше нешто урадимо, а то ако нама неко нешто уради, ако дође па нам запали читаво село, па нам поломи све гробове, па нам сруши цркву, не треба њима веће казне, јер свето место не сме да се пипне.

Иван Миљковић: Одважни и снажни док се уздижу под облаке, пркосе ветру, студу и киши, какви су врхови Русолије, такви су и људи који подно ње живе. Лоше је долазило, али и пролазило. Они ће остати да памте, чувају и подсећају да завет предака оставе у аманет потомцима.

Радован Дашић: Ми нисмо политичари, али могу да вам кажем пуних уста да један једини еуро се нисмо окористили о ниједну државу.

Славица Јашовић: Политика. Народ испашта а политика влада.

Веља Јашовић: Ми не можемо једно јаје да продамо, неће да купе од нас.

Славица Јашовић: Нема ни њима без нас, па и нама без њих, оно најискреније да кажем.

Радован Дашић: Значи могу да нас понизе исто колико могу ову планину од 2386 метара да спусте. Значи не могу.

Са Метохије из села Сига причу је донео колега Иван Миљковић.

Аудио: https://rts.rs/upload//media/2023/4/19/13/57/991/1442407/magazin1905.mp3