Велики господин позоришта, телевизије и филма Мето Јовановски, угледни македонски и југословенски глумац, преминуо је у 78. години оставивши за собом каријеру достојну поштовања. Шармантни, ненаметљиви Мето Јовановски био је по свему посебна глумачка личност. Рођен је 17. јануара 1946. године у Панчареву, тадашња општина Берово, у источној Македонији, врло рано испољивши уметнички дар. У Делчеву где је учио основну школу био је члан драмске секције, и скренуо пажњу на своју глумачку особеност. Отуда и прва улога и то у представи „Зла жена” Јована Стерије Поповића.

Гимназијске дане проводи у Штипу где је студирао на Вишој педагошкој школи. Упоредо је радио у Народном позоришту у Штипу, које му је отварало нове видике, да би га недуго затим глумац и редитељ Илија Ареф, директор овог театра, наговорио да студира глуму. Позоришну академију у Софији уписао је 1966. године, академску диплому стекао четири године касније као члан последње генерације чувеног професора Бојана Дановског. Ускоро добија посао у Драмском позоришту у Скопљу, чији је члан био пуних 40 година. Готово у исто време у његовом матичном театру радили су, такође млади и талентовани редитељи Слободан Унковски, Љубиша Георгиевски, Владимир Милчни, али и редитељи из Београда.
Мето Јовановски током каријере остварио је бројне сценске улоге: Тодор Попхристов, Вани Урумов, Чавче, Хамо, Симон, Божо Муња, Јован Бургер, Илко… Ипак, насловна улога у представи „Хамлет” Вилијама Шекспира, коју је режирао Слободан Унковски, обележила је, како је знао да каже, његову позоришну каријеру.

– Шекспиров Хамлет је изазов за сваког глумца. То је нешто попут Монт Евереста: врх који се не да лако освојити. Потребне су велике психофизичке и креативне припреме. Учење сатима и анализирање великих монолога, дијалога… Понирање у непознати свет, лавиринт без орјентира који је изазов и подвиг. То је лик који те мисаоно надограђује и обогаћује – казивао је Јовановски.

Прву филмску улогу Мето Јовановски остварио је 1971. године, у филму „Македонски део пакла”, где је глумио партизана. Следеће године играо је у филму „Проклети смо Ирина”, у режији Колета Ангеловског, заједно са Недом Арнерић и Батом Живојиновићем. Аутентичан, упечатљив, увек другачији, суверен у свом уметничком изразу, врло брзо истакао се као један од водећих драмских уметника у Македонији, као и на простору целе Југославије. У времену бивше Југославије најчешће је био у друштву са глумцима Павлом Вуисићем и Столетом Аранђеловићем.
 
– То су великани које сам обожавао. Били су толико једноставни и природни, и у животу и на филмском платну. На простору Балкана данас једноставно нема таквих раскошних глумаца – говорио је Јовановски кога се поклоници филма сећају по бриљантним улогама у филмовима „Стршљен”,„Нечиста крв”, „Срећна Нова ’49.”, „За сада без доброг наслова”, „Кућа поред пруге”, „Секс – партијски непријатељ број 1”, „Доротеј”, „Кад сване дан”… Филмску публику Мето Јовановски освојио је посебно ликом др Саше Псалтирова у филму „Пре кише”, у режији Милча Манчевског, али и глумом у филму „Бели, бели свет”, редитеља Олега Новковића.

Стварао је Мето Јовановски широм ондашње земље, сарађивао са бројним редитељима и колегма-глумцима не размишљајући о припадности и политичкој обојености. И остао југоносталгичар и човек који је волео своју земљу.

– Живимо у времену великих промена, девијантних, ретроградних појава и бројних конфронтација. У једном таквом окружењу као уметник не бих могао да кажем да сам срећан и слободан. Пуно се користи реч „демократија”, али демократија није анархија – знао је да примети Јовановски, иначе добитник највећих награда за своје улоге.

На питање због чега смо лоши ђаци историје, овако је одговарао:

– Зато што смо постали алави, дрчни, бескомпромисни, лажљиви, нехумани једни према другима. Зато што смо заборавили на праве, изворне, традиционалне вредности, или боље речено на оне библијске, универзалне, цивилизацијске вредности. Зато што смо заборавили на лик божји, икону божју која је путоказ и једини прави оријентир за сваког човека. Зато што смо постали оно што највише не смемо бити, слепа срца, зато што смо прихватили да је „мистер долар” сам бог, а ми његова послушна и верна „чеда”.

Мето Јовановски био је радо виђен гост у Београду и Србији. Поносан и на леп успех телевизијске серије „Село гори а баба се чешља” у режији Радоша Бајића, у којој је такође играо.

– Београд је велики културни центар: метропола, и као такав се развија деценијама, годинама. Играо сам представе у Народном позоришту у Београду, Атељеу 212, Југословенском драмском позоришту... Снимао сам филмове по београдским улицама, имао прилику да на тренутке осетим како пулсира град... Стекао сам пријатеље... Моја сећања су заједнички филмски пројекти, дружења и пријатељства на снимањима и разним фестивалима од „Триглава до Ђевђелије”... Моја сећања су и награде које сам добио, више због људи који су их пре мене добили, и оних који су ми их доделили. Посебно издвајам гран при „Ћеле-кула”, за улоге у филмовима „Срећна нова ’49” и „Тетовирање” – присећао се у своје време Јовановски уз речи:

– На свечаној церемонији, када су ми „Ћеле-кулу” уручивали за „Тетовирање”, осетио се кратак, благ земљотрес. У дворани је настала мала паника, а затим се све смирило. Неко је добацио из публике: „Мето, кад ти добијаш награде, и земља се тресе” – причао је Јовановски, који је често цитирао, мерио се, народном изреком: „Човек може направити скок онолико колико му даје средина у којој живи”.

ПОЛИТИКА