14. фебруар 2018.

Милан Ћурчин (Панчево, 14. новембар 1880 — Загреб, 20. јануар 1960), био је песник, књижевни критичар, публициста и преводилац. Један је од представника српске модерне и значајан књижевни историчар, а радио је и као доцент Београдског универзитета на Катедри за немачки језик и књижевност, обрађујући јужнословенско-немачке литерарне везе.

Тада издаје и уређује две књиге Српскохрватског алманаха (Београд – Загреб, 1910. и 1911). Ћурчин је 1904. докторирао германистику и славистику у Бечу са тезом Српска народна поезија у немачкој литератури.[1] Теза је наредне године објављена у Лајпцигу, да би на наш језик била преведена 1987. поводом двестоте годишњице Вуковог рођења.

Прву песму "Вече у врту" објавио је у Бранковом колу. Касније песмама, књижевним студијама и критиком сарађивао је у Цариградском гласнику, Српском књижевном гласнику, Сријемским новинама и другим, у то време, престижним часописима. Јавивши се у књижевној јавности на крају 19. и почетком 20. века, непосредно после Војислава, а у исто време са Ракићем, Дучићем и Дисом, овај српски модерниста разликовао се од претходног, али и свог времена. Доноси ново виђење поезије и стваралаштва у тексту О мојим песмама, који се сматра манифестом модерне у нашој књижевности. Овај текст се појавио двадесет година пре текстова Милоша Црњанског и Станислава Винавера. Као следбеник авангардне струје, устаје против традиционализма и нормативизма, залажући се за аутентичност у стварању.

”У песми закони ћуте, пустите осећај!”, певао је Ћурчин, уносећи слободан стих, хумор и прозаизме - особине којима разара озбиљну, формалну страну парнасо-симболистичке традиције.

Наведени елементи дошли су до изражаја у његовој првој збирци Песме из 1906. године. У овој збирци читав први циклус посветио је љубавној лирици. Те песме су често ироничне, без повезивања љубави са апсолутним и духовним, а тежећи овоземаљском (“Моја је љубав од овога света…”). О њој говори површно, без уношења у емоцију, лепршаво и лако, због чега су се бројне полемике тицале ове књиге. Друга књига “Песме” изашла је 1911. у само шездесет примерака. И поред свега, његове најпознатије песме Богдан Поповић је уврстио у Антологију новије српске лирике, а критичар Јован Скерлић о њима говори у Историји нове српске књижевности.

Објавио је: Песме, 1902-1905, Београд, (1906), Немачка романтика, Београд, (1906), Гете и госпођа Штајн, Београд, (1908), Версификација Милана Ракића, Београд, (1912), Друге песме, Београд, (1912), Јампски стил у српском песништву, Београд, (1914), Иван Мештровић, студија, Лондон, (1919), Обрачун са М. Крлежом, Загреб, (1928) и Један приједлог за нацрт Устава, са пријатељима, Загреб, (1937).

Пучина је стока једна грдна

Ја демократ нисам нигда био,
Ма да сам некад и сам држ'о да сам;
Али тек данас смем признати шта сам,
И рећи што сам и од себе крио:

Ја стрепим од тог дивљачког пука,
И с осећајем вечним, исте врсте
Што дете има кад укочи прсте,
Па пружа руке плашећ' се баука,
Ја жудим само да ме не додирне.

Ах, да ми није младе снаге ове,
Што мрзи млаки нерад душе мирне,
Све бих му дао, да не буним снове.

Ма нисмо исто. Ни срце ни глава;
Моје су мисле несталне и нове;
Ја имам снова, а пук мирно спава.

Родољубива песма

О роде! Пун си крупних и ситних ружних
страсти,
Примљених од отаца, и рођених у
теби;
Од њих те туђа помоћ неможе никад спасти,
С њима тек себи својски прими они ко неби.

О Роде! Ти си мален, и све је у теби мало, —
Растурен, — ни сам не знаш докле ти допиру међе,
Ти брата свог не познаш, и мало ти је стало
Што су међ’ вама стазе све блеђе и ређе.

О Роде! Нема наде да скорим друкче буде:
Нит’ имаш доста снаге да сам се препородиш,
Нит’ носиш свест у души и љубав целе груде,
Да с душманима многим свуд једну борбу водиш…

Ја видим руљу с брега, где јури да те скрха,
И гледам тебе како низ брдо и сам хрлиш.
И нигдесветле тачке у визији, — од врха
До дна гранчице, нигде да руком је обгрлиш.

Па ипак, Роде, ми смо ту, — и на све спремни, —
Воља нам наша расте с бројем невоља твојих!
И такви, ми смо јачи нег’ небо и шар земни!
Веруј у снагу, Роде, добрих синова својих!

Милан Ћурчин

приредио Дејан Силјановски