​Онако како бих волео да видим 2023. годину неће се сигурно десити, али за почетак нека буде здравља, среће и љубави! И мало памети, ако може, пожелео је читаоцима „Политике” глумац Милан Марић иза кога је и те како успешна уметничка година.

Док је пред бројном филмском публиком представљао свог суптилног јунака Тому Здравковића у филму „Тома” Драгана Бјелогрлића, у пуном замаху каријере Милан Марић је у исто време истрајавао у пробној сали матичног Југословенског драмског позоришта на новом сценском јунаку – Софокловом Едипу у представи „Едип” у режији госта из Словеније Вита Тауфера.

Ускоро почиње да снима „Време смрти” по делу Добрице Ћосића, где тумачи Гаврила Станковића. Иза њега су и Гаврило Принцип, Вукан Немањић, Милан Обреновић, Сергеј Довлатов…

- Сви ти људи су имали своје карактере, начела, принципе по којима су живели. Обрни окрени, суштински увек сте то ви и ваш емотивни, психолошки апарат који је стављен у службу неког лика којег играте. Ваша храброст да се не уплашите да ћете се погубити и да умете да одете што даље - каже Марић.На питање како се носио са ликом Томе Здравковића који му је донео огромну популарност, каже...

- То је још једно тешко снимање, прилично захтевна улога. Много питања је било, посебно јер је филм у питању, па још и Тома Здравковић за кога сви људи имају осећај да га знају, преко његових песама. То је додатни терет на целу причу са којим ви као глумац не можете ништа да урадите. Морате у једном тренутку да се оградите, да помислите, то је њихова верзија: ја морам да правим свог Тому који мора да буде жив, да комуницира са људима. Опет је то процес дешифровања: шта је код њега главна нит. Шта је то по чему га људи памте. Ко је тај мој Тома? Покривали смо различите периоде, од ране младости, што је опет комплексно, до његовог одласка. На том путу много тога се прође. Помислио сам, па можда је та његова деструкција, пут којим би требало ићи. Деструкција која се меша у све, с друге стране, велика жеља за животом, и с треће, његов невероватни таленат. Само зависи шта је у ком тренутку јаче.

Ипак, лик Раскољникова у „Злочину и казни” Ф. М. Достојевског је његова глумачка жеља...

- Раскољников ме је пронашао још на академији. Та његова борба рација и емоција. Та борба унутар њега са спољним светом, који је дехуманизован, та борба његове честитости и покушаја да све убеди да је нешто исправно, а зна да није. То су и данас борбе које мислим да многи људи овде воде. И зато сматрам да је то дело јако актуелно, посебно данас. Људима у овом времену је потребна катарза, а ми као уметници имамо дужност да им је нудимо.