21. септембар 2014.
Милана Младеновића људи или "кују у звезде" или пљују као уосталом и све велике умове. Рођен 1958. године, Милан је "ухватио" оне најбоље - када се слушала, многи ће рећи најбоља музика, када су се куповале плоче, рушили табуи...
Милана Младеновића људи или "кују у звезде" или пљују као уосталом и све велике умове. Рођен 1958. године, Милан је "ухватио" оне најбоље - када се слушала, многи ће рећи најбоља музика, када су се куповале плоче, рушили табуи... Рођен је 21. септембра пре 56 година.
Осамдесете су биле златне године музике. Крајем 1981. године, Милан са Драгомиром Михаиловићем, другаром из бившег бенда Лимуново дрво, формира бенд Катарина II. Већ следеће године прикључила им се и чувена Маргита Стефановић Маги, а 1983. и басиста Бојан Печар и бубњар Иван Вдовић. Издају албум „Катарина II", а већину текстова за деби плочу урадио је Милан. Драгомир одлази из групе, а они мењају име у „Екатарина Велика". Тако настаје један од најпопуларнијих бендова некадашње Југославије ЕКВ долази нови бубњар Иван Феце Фирчи, преноси "ТВ Бест".
Албум „Екатарина Велика" излази 1985. године, а данас најпознатија песма са овог албума је "Очи боје меда":
Вода пада на твоје оци боје меда
Ја сам дечак из воде
Имам траг под левом миском
На твоје усне боје меса
Пустићу кап своје воде
Пустићу глас из грла...
Годину дана касније излази албум "С ветром уз лице" који се сматра комерцијалним пробојем за бенд. Лансирао их је на сам врх југословенске рок сцене, где са Младеновићем на челу остају све до 1994. године издајући серију успешних албума.
ЕКВ је бенд који је славио живот и љубав, али прича о ЕКВ-у је све само не весела. Weltschmerz, светски бол који је као термин постојао вековима, и даље је био ту.
"Ја сам била срећна када сам пронашла људе који су једнако несрећни као ја", рекла је Соња Савић.
Песме Као да је било некад, Ти си сав мој бол, Новац у рукама и Стваран свет око мене најпознатије су са овог албума, али ту су и Сарајево, соба, град...
Сарајеву, једном од градова у којима је као дете војног лица одрастао, Милан је посветио једну песму која се нашла на албуму "С ветром уз лице", објављеном 1986. године.
„Сарајево је вероватно мрачно утицало на мене. Био сам страшно ратоборан, истинољубив, мали, оволицки, и стално сам се тукао са старијима од себе. Они су ме, наравно, млатили и тако сам ја долазио кући крвав, плачући, и то је трајало тих шест, седам година колико сам живео тамо... Био сам клинац са наочарима и носио танго-гитару испод мишке. Одлазио сам на часове код чувеног Гари Гаринче. Од њега сам научио неке акорде. После сам се преселио у Београд (1970). Стално сам свирао, правио неке песмице. А онда, кад сам упознао Гагија, настало је Лимуново дрво..."
Немогуће је поменути ЕКВ а да неко не каже где је ЕКВ ту је била и дрога. То је било време када у Београд стижу хероин и СИДА.
Доста је музичара који су прошли кроз ЕКВ. Неки су се задржали само неколико месеци, али сви они оставили су, лигично је, важан печат на музику.
Сликарство и литература су им били важан покретач.
Један од незаобилазних стубова ЕКВ-а била је Маргита Маги Стефановић. И они који нису знали шта тачно ради ЕКВ знали су за бенд у коме жена свира клавијатуре. Ушла је у групу случајно и била је члан до краја. После распада „Екатарине Велике" наставила је да се бави музиком. Крајем 90-их њена музичка активност слаби. Последње године живота провела је у београдском Центру за смештај бескућника, а умрла је 18. септембра 2002. на београдској Инфективној клиници. Само три дана пре датума када је рођен Милан. Случајност или не.... Остављамо свакоме да интерпретира како жели. Узрок њене смрти никада није званично објављен.
Једна од Милановић цитиранијих изјава била је она коју је дао једном приликом интервјуу за Трећи канал. Рекао је да када би ухватио златну рибицу, пожелео да буде здрав још 40-50 година и да се бави искључиво музиком. На жалост многих фанова, прерана смрт га је спречила да оствари своје жеље.
- Моја прва и највећа жеља била би да се пробудим и да установим да је ово 1990. година и да је кажем: "Ух ал сам нешто ружно сањао". Друга жеља ми је да будем здрав и читав један подужи временски период, значи још 40, 50 година. Трећа жеља ми је да зарадим толико новца да могу њиме да правим неке интересантне ствари као што је музика - рекао је Младеновић у интервјуу Трећем каналу 1991. године.
Албуми "Љубав", Само пар година за нас, Дум Дум, Као у сну, Неко нас посматра имали су песме које се и данас слушају.
Гурни ме благо да се вратим у стање
које подстиче крв да се попне у образ
исцури у главу као метак у чело
јер исход је исти, постајем сигуран да
то је стваран свет око мене
то је стваран свет око мене
то је стваран свет око мене
само чекам да прође, само чекам да прође ..
"Дум дум" изашао је 1991. године и био је на неки начин пророчански. Иако је са ове дистанце овај албум ужасно важан, тог тренутка није цела држава гледала благонаклоно на албум и на Милана.
Иако је имао прилику да оде из Србије и Југославије он себе није видео у томе. Вратио се из Француске и целој тој причи посветио песму "Земља".
Ово је земља за нас:
Ово је земља за све наше људе
Ово је кућа за нас
Ово је кућа за сву нашу децу
Погледај ме, о погледај ме
Очима детета
У земљи видим спас
Из сна ме буди глас који не познајем
Док гране милују наша тела
Док сенке праве покров за нас
Погледај ме, о погледај ме
Очима детета
Чујем - врати се
Чујем - остани
Чујем - врати се
Дозволи ми
Чујем - врати се
Чујем - остани
Чујем - врати се
Опрости ми
Милан је растао и мењао се заједно са државом у којој је живео. Биле су деведесете, а последњи албум "Неко нас посматра" био је Миланов најдражи. Његови сарадници кажу да је тај албум требалод а буде документаран.
У августу 1994. године, након наступа Екатарине Велике на фестивалу у Будви, Младеновић бива пребачен у болницу где је установљено да има рак панкреаса. Преминуо је 1994. године у Београду. Преминуо је у 36. години, од рака унутрашњих органа.
Младеновић је сахрањен у Алеји великана у Београду. Његовом смрћу ЕКВ је престала да постоји.
14. јула 2011. године, плато испред Дома омладине у Београду понео је име Милана Младеновића. Његово име носе и улице у Земуну, Загребу и Подгорици.
Документарни филм о ЕКВ-у почиње реченицом "Од 1981. до 1994. године у Београду је постојала рок-група Екатарина Велика. Ово је прича о њима и нама". ЕКВ дефинитивно јесте била јако важан део културе EX-YU, али и Србије.