Стваралаштво Милана Младеновића, једног од највољенијих рокера на овим просторима, још увек плени. Мало је музичара код нас који су оставили такав траг, чије дело живи и представља константну инспирацију. Зато је одјекнула вест да је на иницијативу Задужбине Милана Младеновића у току припрема монографије о уметнику.

Аутор је Небојша Кривокућа, дипломирани драматург и један од креативаца са највише искуства у нашој маркетиншкој индустрији. Објављивао је текстове о музици, филму и оглашавању, аутор је књиге кратких прича посвећених музици „39 песама” и блога и подкаста „Прешлицавање”, који се бави поп културом. На почетку разговора, Небојша каже да је у овој причи само водич, или нека врста куратора који ће читаоцима омогућити да сагледају Младеновићев опус – кроз Миланове речи, интервјуе, документа, текстове и фотографије, осврте релевантних критичара или сведока догађаја, као и кроз разговоре са онима који су му били блиски.

О Милану Младеновићу се може писати из много углова: о њему као музичару, песнику, друштвено ангажованом уметнику, икони једне (или неколико) генерација... Из које визуре сагледавате његов опус?

Милан је био све што сте навели. Зато га сагледавам из више углова, уз разумевање времена у којем је стварао и околности против којих се борио. Не заборавимо – „Екатарина Велика” је након година мукотрпног рада постао велики бенд који је пред распад Југославије одсвирао више од 200 концерата пред 150.000 гледалаца, али њихова популарност је била ограниченог домета. Милан није само „Пар година за нас”, „Kруг” или „Земља”. Неке песме смо неправедно заборавили. Ту је и „Шарло акробата”, најпрогресивнији бенд овог дела Европе почетком осамдесетих, али и „Angel’s Breath” на којем је са Субом стварао „музику четвртог света”. Тај опус чине и искораци у експерименталну музику, перформансе, филмове, као и јавни ангажман. Јесте, изазов је писати о свему томе, али он то и заслужује.

О чему, заправо, пишете када пишете о Милану Младеновићу, шта он симболизује у нашој поп култури и које вредности је заступао?

Ово је прича о изузетном уметнику који се првенствено изражавао кроз рокенрол. О човеку који је симбол непрекидних промена, и који је без зазора пратио унутрашње импулсе, те није превише марио за реакције музичких критичара или публике. Kада је 1991. објављен „Дум-дум” – албум пун антиратних и опомињућих песама – на питање новинарке зашто је албум тако тежак, Миланов одговор је био: „Нова плоча је мрачна и говори о неким озбиљним стварима. Мислим да смо због тога изгубили 40 одсто публике, али вредело је рећи оно што смо имали на уму.” То је илустрација вредности које је заступао. Ово је прича о човеку који се, да га цитирам „никада није огрешио о себе и своје стандарде”. На почетку и на крају свега је музика, која одолева времену, има нове обожаваоце, и то је најважније. То што нас те песме и даље емотивно померају би Милана, верујем, чинило срећним. Музика је била његова највећа љубав.

Kоји сегменти портрета Милана Младеновића захтевају посебну пажњу да би јавност стекла истинит и целовит увид у његов рад и личност? Постоје ли неки митови о Младеновићу које треба деконструисати?

За целовит увид је неопходно сагледати његов животни пут од Загреба, преко Сарајева и Макарске до Београда. Портрет ће бити целовит уз сазнања о стварима које су га одушевљавале или нервирале. Слика ће бити јаснија када се подсетимо прича иза неких песама, које се често погрешно тумаче. Путокази за тумачења тих песама биће део ове књиге. Овде се, првенствено захваљујући сензационалистичким медијима, непрекидно понављају неке безвезне приче, али не можете живот једног човека вредновати и посматрати кроз призму туђих навика, или начина живота неких других чланова бенда у којем је свирао. То су, да извинете, глупости и чиста лењост духа.

У обиљу материјала, на шта ћете ставити акценат ‒ на оно што се о Милану не зна, или ћете покушати да из другог угла прикажете Младеновића у односу на неке претходне књиге о њему и ЕKВ?

О њему се до сада премало писало. Зато је Задужбина Милана Младеновића покренула иницијативу да се монографија обликује. Биографска књига „Место у мећави” Александра Жикића је објављена пре готово 25 година. Из истог времена је и „Дечак из воде” – збирка Миланових песама, уз сегменте из интервјуа. Неке друге књиге, више фокусиране на Маргиту Стефановић су често натопљене сензационализмом, а садрже неке непотврђене, или нетачно препричане приче. То је направило штету свима. Зато ће акценат бити на ономе што је одиста било, што јесте, и што данас „баца светло далеко”.

Да ли је већи изазов представити Милана Младеновића као музичара – о чему се доста зна, или њега приватно?

То није лако раздвојити. Милан је непрекидно био уроњен у музику и њено стварање. Сам је говорио „моје песме – то сам ја.” О музичару се зна више, али ћемо га још боље разумети када се подсетимо шта нам је причао и радио ван сцене.

У којој мери друштвени, односно антиратни ангажман Милана Младеновића из деведесетих представља инспирацију и путоказ за младе уметнике данас?

Присетимо се учешћа у пројекту „Римтутитуки”, позива на минут ћутања за страдале у гранатирању Дубровника 1992. у преносу на ТВ Београд, одбијања да наступа у граду у којем се руше џамије, учешћа у Декларацији о слободном Сарајеву 1994... Толико инспирација и путоказа.

По ком критеријуму сте бирали саговорнике и шта сте ново открили, с обзиром на то да дуго пратите и поштујете Миланову музику?

Пошто је циљ сагледавање Милана из различитих перспектива, до сада сам разговарао са педесетак саговорника чији су се животи преплитали са његовим у различитим декадама. Биће их још. Али нисам их бирао ја – већ он, за живота. Све заједно ми је донело открића и увиде због којих га ценим још више, а ваљда и боље разумем. Уколико читаоци осете исто, онда ће све ово бити вредно труда.

ПОЛИТИКА
Фото: Маја Маричић/ Задужбина милана Младеновића