Милош Стојковић рођен је 20. јануара 1988. године у Прокупљу, СФРЈ. Основну школу завршио је у Краљеву (О.Ш. „IV Краљевачки батаљон“) и Нишу (О.Ш. „Учитељ Таса“). Средње гимназијско образовање стекао је у нишкој Гимназији „9. Мај“ (2003 – 2007). Основне студије историје уписује и завршава на Департману за Историју Филозофског факултета у Нишу (2007 – 2011), са просечном оценом 9.2, одбранивши Дипломски рад на тему: „Просветно – пропагандна активност Србије у Старој Србији од 1878. до 1903. године“, под менторством проф. др Славише Недељковића.

Мастер студије историје уписује 2011. године на истом факултету на предмету „Историја Срба од 1459. до 1699. године“, под менторством проф. др Еме Миљковић које завршава 2014. године са просечном оценом 10, одбранивши Мастер рад на тему: „Рад Стојана Новаковића на изворима за историју Срба под османском влашћу“. 

Докторске студије Културологије уписује 2014. године на Филолошком факултету у Београду, као државни стипендиста, положивши све испите са просечном оценом 10, али које напушта 2018. године. 

Од 2016. године живи и ради у Скопљу, од када је и члан Српског културно – информативног центра СПОНА, у коме се професионално афирмисао кроз рад на историјско – културолошким текстовима за портал www.srbi.org.mk, часопис на српском језику „Слово“, али и трибинама, изложбама и другим пројектним активности које се тичу српског културног и историјског наслеђа на тлу данашње Републике Северне Македоније.

Како сте дошли на идеју да напишете студију: „Сто година Филозофског факултета у Скопљу“?

- Идеја за издавање ове публикације родила се колико „случајно“, толико и планирано. Наиме, још 2019. године у Спони смо панирали да на неки начин обележимо вредан јубилеј за град Скопље, али и за нас, припаднике дела српског народа у Северној Македонији – Век од оснивања Филозофског факултета. Знајући од раније колики је допринос за српску црквену и националну историју учинио великан проф. Радослав Грујић, српски „Индијана Џонс“, а који је читавих 17 година провео у Скопљу и иза кога је остало толико научних радова, признања, али и новооснованих установа, од којих посебно треба истаћи „Скопско научно друштво“ и његов „Гласник“, „Музеј Јужне Србије“ и, наравно, први специјализовани црквени музеј у ондшњој Југославији – „Црквени Музеј са Галеријом фресака“, имали смо личну и професионану одговорност да један такав велики и јединствени јубилеј обележимо и овековечимо. Скромно, али ипак на нивоу који заслужује једна тако значајна установа.

Након добијене подршке од стране Града Скопља 2020. године на јавном конкурсу за удружења грађана из области културне делатности од значаја за Град, у центру Скопља, на скверу Јадран, августа месеца одржана је трибина са изложбом и краћим предавањем о значају Филозофског факултета. Посебан акценат изложбе био је на његовом оснивању, мотивима и задацима, бројним и истакнутим великанима који су дали свој немерљив научно – просветни допринос, као и резултатима рада у међуратном периоду. 

Управо за потребе поменуте изложбе, тачније њене популаризације, дошло се на идеју да се кроз неколико текстова на порталу Споне www.srbi.org.mk, читаоцима подробније приближи тај готово потпуно заборављени сегмент утемељења и почетног, али пребогатог рада скопљанског Филозофског факултета. Сећам се, било је укупно 11 таквих текстова, који су у фељтонској форми објављивани сваке недеље, а уочи самог отварања изложбе.

Све би се завршило са поменутом изложбом и тим текстовима, да се није догодило колективно затварање у доба избијања „пандемије корона вируса“. Управо су сати, ноћи и дани полицијских часова, затварања и „рада од куће“, били драгоцени и преломни догађај који ми је омогућио да поменутих 11 текстова, као својеврстан нуклеус, проширим и, уз додатни истраживачки рад, обогатим и полако обликујем у ову данашњу монографију. 

Свакако да је тај „корона рад“ био додатно допуњаван новим целинама и подацима и, када су се стекли финансијски услови, књига је напокон угледала светлост дана. Ускоро ће бити доступна и читаоцима у Скопљу, а надамо се и широм земље.

До којих сте занимљивих чињеница дошли током истраживања материјала? 

- Има заиста доста драгоцених података, међутим по мом мишљењу, једна личност се издваја међу многим великанима Филозофског факултета, бар по својој интригантности и занимљивости којом је одскалала од средине и неког академског „просека“. Та личност је Аница Савић – Ребац, доктор филозофије и први преводилац Његошеве „Луче микрокозме“ на један страни језик, енглески. Врло интригантна и необична личност, ћерка секретара „Матице Српске“ Милана Савића, супруга Хасана Репца, Србина из Мостара, доктора правних наука са Сорбоне, добровољца у одреду чувеног Војводе Вука у Балканским ратовима и Првом Светском рату.

Аница, која је била и једна од првих Српкиња доктора наука – из области античке филозофије, од малих је ногу фасцинирала својом интелигенцијом и талентом за класичне језике, те оставила неизбрисив траг и кроз године живота у Скопљу, али и на самом Филозофском факултету. Наиме, осим редовне кореспонденције са немачким нобеловцем Томасом Маном на немачком језику, у Скопљу је угостила и чувеног британског писца Ребеку Вест, због чега су обоје овековечени и у њеној чувеној путописној књизи „Црно јагње и сиви соко“ (1941), као једни од најупечатљивијих ликова.

Аница Савић – Ребац је и поред свих предрасуда средине и оновременог патријархалног друштва, чак и међу тако високообразованим колегама успела нешто што није нико пре ње у Скопљу, али и читавој оновременој Краљевини Југославији – постала је прва жена универзитетски професор, на кратко, али ипак довољно дуго да буде вечно уписана у златну историју Новог Сада, Скопља и скопљанског Филозофског факултета. На изузетан понос свих нас до данашњих дана.

Управо због ове чињенице, читаоци монографије биће у прилици да у посебном поглављу подробније упознају Аницу Савић – Ребац, чувену и трагичну личност и хероину која је била испред свог времена.

Зашто је ова установа важна за српски народ у Северној Македонији, али и саму историју просвете, науке и културе српског народа у ширем смислу?

- Скопљански Филозофски факултет превазилази значај академске установе у ужем смислу, што се јасно види и у писмима Јована Цвијића, ректора Универзитета у Београду и иницијатора оснивања и тадашњег министра просвете Павла Маринковића, у којима читамо о мотивима оснивања установе која би била круна образовно – просветне мисије области која је изашла из вишевековног феудалног
доба и заосталости, али која је била поприште три крвава рата (1912 – 1918). 

Управо та ширина и дубина задате мисије, просвећивања, развоја, уздизања и свакако учествовања у оснивању других установа највишег ранга из области народног просвећивања, здравља, музеологије, музикологије, биологије и зоологије у Скопљу и другим местима области тада називане „Јужна Србија“, представља право благо за истраживаче историје српске, југословенске, али и македонске науке и просвете и институција, које и данас постоје, а које свој настанак дугују управо Филозофском факултету и његовим великанима – професорима и студентима.

Језгро науке и просвете широког простора од Увца и Таре до Ђевђелије и Охрида био је управо Филозофски факултет. Остаје жал што се, бар колико је мени познато, нико од српских истраживача (а тиме не мислим само на оне из данашње Србије) није позабавио систематском изучавању врло вредне архивске грађе о Филозофском факултету у Скопљу и изради студиозне монографије, али и установа које су проистекле из њега. Ова монографија је један врло скроман покушај скретања пажње и „подсетника“ да је ова врло важна, богата и значајна институција постојала, радила у врло тешким условима, али ипак иза себе оставила неизбрисив и дубок траг - цивилизацијску бразду на простору који је пребогат остацима старе средњовековне српске цивилизације, у граду који је био стара престоница српских владара, краљева и царева, али који и даље са њиховим потомцима и народима са нама Србима чине разноликост културолошког мозаика нашег Скопља и наше домовине - Северне Македоније. 

Шта је за Вас, када говоримо о Филозофском факултету у Скопљу, посебно фасцинантно? 

- Најфасцинантније да је уопште основан још 1920. године у граду који је тада имао једва 40.000 становника, без канализације, електрификације, водовода, који је још увек био оријентална паланка, а не регионални центар и град у модерном схватању 20. века. Можда је још фасцинантније да је наш скопљански Филозофски факултет основан читавих пет година пре факултета у Солуну, а само 8 година након укидања феудализма и шеријатског права, те након чак три рата! То је изванредан успех и напредак, изнедрити један такав, данас би рекли „пројекат и инвестицију“ за будућност, својеврстан расадник знања и науке у средини која је била изразито
цивилизацијски уназађена и са око 80-90 % неписменог становништва – равно је чуду и за рубрику „веровали или не“.

Да је Филозофски факултет био надалеко признат у то међуратно доба, најбоље говори и податак да је Универзитет у Хавани, у карипској држави Куби, преко тадашњег Министарства просвете, августа 1927. године упутио званични позив декану факултета у Скопљу да присуствује свечаној прослави двестоте годишњице од оснивања поменутог Универзитета!

Част и привилегија коју ни данас и много веће академске установе нису доживеле. О нашем факултету се тада прочуло и до Америке! Исте године најстарија просветна установа у Срба, „Матица Српска“ из Новог Сада, упутила је свечани позив декану и управи факултета да учествују на прослави 100. годишњице од оснивања. Ако знамо да је за првог декана 1920. године био именован Тихомир Остојић, дотадашњи секретар Матице, судбинска веза „Матице Српске“ и „Матице са Југа“ тада су биле врло јаке и нераскидиве.

Какви су даљи планови? Планирају ли се неке друге промотивне активности овог занимљивог дела ван Скопља, Северне Македоније...?

Планови су свакако као и приликом замисли обележавања јубилеја факултета – скромни, али ипак и амбициозни. Спона, али и ја као њен мали део, свакодневно планирамо нове активности и рекапитулирамо већ урађено, како можемо побољшати културну и информативну понуду и подићи је на још виши и озбиљнији ниво, по чему смо свакако постали препознатљиви у Скопљу, али и шире. Тако је и у вези са монографијом, у плану је издање другог допуњеног издања већ ове године, због чега бих изразио велику благодарност Министарству културе Србије, које је препознало и финансијски помогло и излазак првог издања. 

Промоција у Спони се десила прошлог лета, па је сада ред да посетимо и друге градове у Северној Македонији, али и Србији, Републици Српској... 

Отворени смо за сарадњу са свима, тако да ћемо се свачијем позиву за представљање монографије радо одазвати. И поред скромног тиража, потрудићемо се да барем један примерак монографије оставимо библиотекама школа у којима се изучава српски језик у Северној Македонији, затим у школама у српским срединама у најугроженијем делу Србије – Косову и Метохији, али и другим значајнијим библиотекама и установама културе, науке и просвете – као што је био и остао и наш скопљански Филозофски факултет.

Иван Бећковић
СЛОВО, април 2024