Најеклатантнији примери су они везани уз примања државних службеника по критеријуму задовољења националних квота, где независно од степена образовања и оспособљености прођу имају искључиво кандидати са претходним “аманетом” странке у власти. Ту смо цену највише платили у аспекту наставничког кадра где наставу на српском предају махом некомпетентни учитељи. Сведоци смо да је у последње време масовно злоупотребвљена припадност заједници у зависности која квота колико кандидата носи, па су се тако појенци случајно или намерно изјашњавали и као Роми, Албанци, само да пређу црту. А, бивало је и Срба са чисто муслиманским именима и презименима.
Погубна је пракса примене таквих критеријума и код просветних кадрова. Та се подобност очитавала чак и у регрутовању кандидата за пописиваче и инструкторе пропалог пописа становништва 2011., када нису прихваћени многи образовани кандидати Срби јер нису добили сагласност српске странке у власти.
Показатељи из области образовања су поражавајући. Ове школске године матерњи српски језик у редовној настави учи само 157 ђака у три основне школе: Светозар Марковић у Старом Нагоричану, Браћа Рибар у Табановцу и Кирил и Методиј у Кучевишту на Скопској црној гори. У Скопљу и Куманову нема одељења са наставом на српском језику, али је од 2019, за време мандата док сам био директор Управе за унапређење образовања припадника заједница уведен изборни модел - Језик и култура Срба.
У Републици Северној Македонији број припадника српске заједнице из године у годину значајно се умањује. Да је то тако потврђују и статистички подаци пописа становништа из 2002. године када се као припадници српског народа изјаснило 35.930 грађана, а да српски језик говори изјаснило се 24.773. Према последњем попису који је спроведен 2021, број Срба значајно је умањен и износи 23.847, а број изјашњених који говори српски језик је 11.590, што је у односу на попис пре 20 година више од пола умањен. Преполовљен.
Слично је стање и у основном образовању, српска заједница је заступљена са 1.055 ученика који су се изјаснили да су припадници српске заједнице, а од њих 157 похађају наставу на српском језику.
Тај број је претстављен на следећи начин:
ООШ “Браћа Рибар”-Табановце од првог до петог разреда настава се одвија на српском језику, а број ученика износи 36.
ООШ “Светозар Марковић”- Старо Нагоричане, настава се реализује од првог до деветог разреда и наставу похађа 84 ученика.
ООШ Св “Ћирило и Методије”- општина Чучер Сандево село Кучевиште, настава се реализује од првог до деветог разреда, број ученика износи 37.
Наставним планом омогућено је да поред редовне наставе на српском језику, ученици српске заједнице матерњи језик изучавају од трећег до деветог разреда као Језик и култура Срба. И изучава се у следећим школама:
Валандово ООШ “Страшо Пинџур”-45 ученика;
Куманово-Умин Дол ООШ”Карпош”-19 ученика
Куманово-ООШ “Кочо Рацин”-11 ученика
Куманово- ООШ”11 Октобар”-14 ученика
Куманово-ООШ”Крсте Мисирков”-29 ученика
Чучер –Сандево , ООШ”Александар Урдаревски”-45 ученика
Чучер Сандево “ООШ Св “Кирил И Методиј”-90 ученика
У Центру Спона од 2010. одржавани су бесплатни часови факултативне наставе на српском за полазнике различитог узраста у Скопљу и у селима Кучевиште на Скопској Црној гори и Речица код Куманова. Факултативна настава је затим прекидана, због изостављене суфинансирајуће финансијске подршке из институција матице. То је утицало на осипање кадрова, људи, опадања броја полазника и смањења интересовања родитеља...
Покушаји отварања гимназијског одељења на српском, најпре у Скопљу нису уродили плодом. Више је разлога за апстиненцију кандидата, али је чињеница да су пресудни незаинтересованост родитеља, мањак политичке подршке и нејасне перспективе даљег школовања, уз неадекватан наставни кадар. Недостатак уџбеника. У Куманову је пре 4 године почела настава у гимназији Гоце Делчев где наставу похађа укупно 15 ученика.
На Филолошком факултету у Скопљу формирана је студијска група за српски језик пре 15 година на којој је ове године предмет уписало 5 студенткиња, као и 3 студенткиње на српском 3, односно у трећем семестру учења. Треба имати у виду да они уписани Срби, немају претходно образовање на матерњем језику.
Поражавајуће је да Срби нестају с мапе народа у овој земљи. После сваког пописа њихов је број све мањи, а мање је и школске популације која се образује на матерњем – српском језику.
Потискивање културног и духовног основа стални је процес, а сведоци смо потпуне запуштености матерњег језика пре свега у породици.То се касније рефлектује и током школовања.
Нажалост, у Македонији се усталило мишљење да су Срби дошљаци. Срби се могу рађати у Хрватској, БиХ, Црној Гори, Мађарској, али из неког чудноватог разлога не и у Македонији. То је тако јер не постоји локална аутентична култура и традиција за коју би се рођени везали. Те нити су одавно покидане –апсурдна је ситуација да о богатом културно-историјском наслеђу мало знају ни Срби у Северној Македонији, али ни у матици.
Тај феномен је тешко објаснити. Огољена и веома погубна политичка свакодневица без минимума политичке коректности је српску културу, језик и опстанак нашег народа довела до руба пропасти. Зато је важно да Срби кроз државни Културни центар на једном месту имају предочену историју кроз векове која би их подсећала ко су. Спона је као невладина организација започела ту мисију 2005, и представља слободно могу рећи својеврсни неформални државни културни центар; али такође смо сведоци и изгубљених година, празног хода и лутања када је реч о баштињењу српског културно-историјског наслеђа у овој земљи. Наравно, има у томе много и властите кривице, устаљеног српског нејединства јер смо изгледа осуђени на политичко деловање на своју штету зарад сујете и остварења личних интереса страначких првака, али и површности и незнања.
Захваљујући нашем раду унатар Споне, сваког месеца књижимо неки културни догађај; изложбе, промоције, позоришне представе, радионице за децу, едукативне радионице. Тако смо за Дане Хиландара, уз фото-изложбу, у Кинотеци Македоније организовали и предавање игумана овог манастира, архимандрита Методија о животу на Светој Гори. С поносом истичемо и две властите позоришне представе..JPG)
Два позоришна првенца у властитој продукцији с редитељем и глумцима из Скопља српског порекла: “Енциклопедија мртвих”, по причама Данила Киша, а донедавно је на редовном репертоару Македонског националног театра у Скопљу играна представа “Реалисти” Јелене Кајго у режији Срђана Јанићијевића.
Имали смо велики међународни научни скуп “Краљ Милутин и доба Палеолога: Историја, књижевност, културно наслеђе”, поводом 700 година од смрти српског краља Стефана Уроша Милутина.
Епоха краља Милутина, обимом уметничких домета, који су данас видљиви у сразмерно мањем броју сачуваних споменика, представља врхунац стварања у српском и ромејском културном контексту, обавезује нас, храбри, мотивише и улива додатни импулс.
Затим „Јосиф Михаиловић – творац модерног Скопља“, трибина и изложба у организацији Споне која је у Музеју града Скопља, уприличена 2019. Део тих експооната можете видети и данас овде у САНУ.
На трибини и изложби о архитектури, урбанизацији и грађевинским подухватима, развоју Скопља и околине у раздобљу његовог мандата, као градоначелник Скопља (1929 – 1936). Говорили су архитект - Сања Рађеновић Јовановић, геолог - Сокол Клинчаров и историчар - Милош Стојковић.
Изложба Споне: "100 година Филозофског факултета у Скопљу" - оснивање и почеци – 2020. Поводом обележавања стогодишњице од оснивања Филозофског факултета у Скопљу, Спона је уприличила јавну изложбу - предавање, на отвореном Скверу Јадран у центру Скопља. Осим о факултету такође овде смо вам донели на увид и део те богате колекције сазнања о историјату културно просветних установа: Скопско научно друштво, Музеј Јужне Србије, Студентски дом, Стручна и студенстка друштва, професорском кадру...
Факултет је основан уредбом Министарства просвете 7. фебруара 1920. године а на иницијативу ректора Београдског универзитета Јована Цвијића. Први декан био је Тихомир Остојић, а личност која је оставила најдубљи траг у историји и тазвоју факултета и осталих установа био је чувени професор Радослав Грујић.
Изложба фотографија, планова, скица научних списа, његових личних белешки, научних радова, обухвата објекте који су изграђени у Скопљу и околини: палата Банске управе – Зграда Собрања, ХЦ Светог Андреја – Матка, Јавна берза рада са коначиштем, Зграда Дома Црвеног Крста, Уређење трга испред Банске палате – Жена парк, Зелена пијаца – Зелено пазарче, Изворска каптажа Рашче са које је и данас решено водоснабдевање Скопља…
Значајно је питање слободе вероисповести верских права Срба у Македонији. Након решавања канонског статуса МПЦ и даље се питање лаконски прикрива објашњењем да су врата верницима свих националности, па тако и Србима, у њиховим храмовима, широм отворена. Верујућим Србима, међутим, та права у канонском смислу су готово никаква. Једини су народ на свету који нема богослужбено место како би прославио свог светитеља, са својим свештеником, и на српском језику.
У Скопљу, Прилепу и неким другим градовима Срби не могу без дозволе да сиђу у спомен-крипте где почивају кости погинулих и умрлих српских војника из Балканских ратова и Првог светског рата. Али, можда је и боље тако јер су те спомен-крипте практично претворене у магацине. У свим обичним данима преко године, осим значајнијих датума када се дозвољава полагање венаца званичним делегацијима Срба, у те крипте се одлажу залихе пића, свећа, разни алати, одежде и други црквени артикли. То се чак и не крије.
Непотребно и пропагандистички пренаглашено промовисање и афирмисање нечијих политичких заслуга, међутим тамо где их објективно нема, или бар нису ни приближно вредни за хвалу, сигурно је да улазе у жижу интереосовања познаваоца правих прилика у Македонији. Кад се нешто искривљено приказује неминовно дође под лупу критике поготову оних који то осећају сопственим искуством.
Годинама се истиче како је прослављање Св. Саве у Македонији неки велики добитак, успех, стечених права, нерадни дан за Србе, ако је то једно од права, али шта вреди прослава просветитеља без литургије и духовне димензије академског славља.
Питање је зашто за деценије и деценије и по учешћа у власти српских политичких партија; нема бољих, или чак никаквих позитивних резултата. Ваљда „учешће у власти“ у том низу није зарад пуког размештања по деобним функцијама чланова интересне групе подобних кадрова. Зар се не подразумева и не очекује и некакав – учинак? Напротив, зашто је у многим сферама ситуација све лошија.
Из београдске визуре, тешко се сагледава право стање на терену, поукама и појашњеима. Тога икад доста. Тешко је то схватити и прихватити - овде. Но, на реалним основама без непотребних и често и те како штетних политикантски (зло)употребљивих прилагођавања објективног стања Срба у данашњој Македонији. Навођење само дела реалних и свакако сурових показатеља о ускраћеним правима слободе вероисповести, права школовања на матерњем језику, култури, информисању...
Јесмо ли само статистичка грешка, прецизније децимала у иначе добрим односима Београда и Скопља. Ко се стара о српском културном наслеђу, односно да прастари манастари из доба Немањића, Бранковића и Мрњавчевића, затим споменици и костурнице из два светска рата, сваке године све мање одолевају киши, сунцу и ветру..jpg)
Ми се непрестано отварамо и тражимо нове оквире могућности за увек нове и знатно богатије полуге у деловању на остваривању ширих друштвених интереса, задовољавањем потреба превасходно из сфере очувања и афирмације српског културног наслеђа, људских и грађанских права у Македонији.
За нас је важно да сагледамо све могућности наше будућности у Македонији. Али, још важније Србима се рецимо не негира постојање у хрватксој, на Косову, али се то свакако чини у Македонији. Какво је политичко учествовање у доношењу одлука, где је видљивост и заступање права и интереса српске заједнице?
Као независна грађанска асоцијација, „Спона” делује афирмишући низом активности културне и духовне вредности Срба, одупирући се политичким притисцима за било чије страначко туторство, што је у доброј мери и висока цена коју смо плаћали и данас плаћамо. Од оснивања Центар нема било какву институционалну подршку власти Македоније. Практично, рад и учинак Споне објективно је, без лажне скромности, на нивоу домета државног културног центра. У склопу активности на спровођењу пројеката програмског деловања „Споне”, у Центру је, а затим и у алтернативним центрима културе, у главном граду Македоније, организовано више од 60 књижевних радионица обрадом дела истакнутих српских стваралаца. Приређено је 20-так ликовних изложби, низ песничких вечери, сусрета и промоција књига, 30 филмских пројекција, двадесетак трибина, представљања туристичких потенцијала центара из Србије...
Само се кроз непрестани рад увек нечему новом надамо, некада и несвесни како успевамо да и ово мало урадимо, истакнемо, забележимо. Нешто кроз рад, хуманитарне активности... нешто кроз записе по Космету, сусретањима с људима у честим походима, упознавањем, сталним учењем од наших људи у тешким искушењима... Наше културне, али хуманитарне активности, на прикупљању помоћи за социјално угрожене, сиромашне, српске породице, не само у Македонији, него и на Косову и Метохији, настављамо не смањеним интензитетом.
Та борба и сукоб идентитетског поимања да Србин може бити и онај човек који говори данашњим стандардним македонским језиком, а некада је то био дијалект српског језика, да нема држављанство Републике Србије и да он заправо не зна и не може да схвати да може да буде Србин као такав, јер му то нико није објаснио и није га охрабрио. И његово поимање да бити Србин значи да треба бити држављанин Србије. А негде и дипломатско особље конзуларног одељења Амбасаде Србије у Скопљу се тако поставља. И то је заиста један сукоб идентитетета и разлика људи који тамо живе, који су аутохтони Срби, потпуно заборављени физиономијом, изгледом, понашањем, амбијентом и оних Срба који су дошли из централне Србије у Македонију, у некада заједничкој југославенској држави због службе, новинарског посла, војне службе, администрације.
И онда је то заиста једна перцепција која је до данас потпуно непозната како политичким представницима који су такође пореклом или из централне Србије или су можда из Македоније, али немају то заиста поимање да су Срби аутохтони, да су ту вековима живели. Јер они прихватају историографију македонске науке да су Срби дошли 1912.године, те да је један османски окупатор замењен другим. И они прихватају ту матрицу да Срба нема и да се не могу поново рађати на територији Македоније. Србин је само онај који је дошао из централне Србије.
Рецимо, нама је Космет неко уточиште, у свим тим енклавама налазимо утехе. Осећај ни на небу ни на земљи. Јер, како другачије да стихове Јеванђеља видиш у животу, у очима људи, као да су за њих писани, у Липљану, Ораховцу, Чаглавици... па и тамо где их више нема, у Косовом пољу, Обилићу...на Космету се осећа тај дах слободе у црквенмим портама у манастирима нашег народа... нечега што ми ето немамо, и поред тога што нисмо имали ратне грозоте, ровове и бодљикаве жице.
Имајмо увек на уму да је активност од пресудног значаја за опстанак, за свесност живота достојног човека, ако се тако можемо назвати, ми деца овог века, кад нас запљускују разни утицаји... Нису тек тако случајно крајеве Старе Србије и Македоније походили песници, предвиђајући наше дане, нису Солунци осећали онакав полет и храброст, да бисмо ми данас дисали ту слободу, крвљу стеченом.
И тако, док наше време цури, шта смо учинили? Шта смо допринели? Какво смо прегнуће изнели, какву муку претрпели? Само поређења ради, сетимо се како су за то неко време, у оно (не)време стварали, изгарали и истрајавали наши славни преци, између осталога и у Македонији. А ми? Где смо ми?
Говор Милутина Станчића у уводној првој сесији Округлог стола Живот Срба у Северној Македеонији историјат, изазови и перспективе у Српској академији наука и уметности
