Како растем, сазревам, старим, моја инспирација су свакодневне, обичне ствари, мала задовољства, велике чисте емоције малог броја људи око мене. С једне стране, ништа посебно, са друге стране, веома важно - чиста и искрена љубав, која је мој главни покретач – каже за „Слово“ ликовна уметница и едукатор Микица Трујкановић

„Можемо да причамо о свему. О уметности и о животу“ – каже за „Слово“ сликарка Мирослава Микица Трујкановић, и Српкиња, и Македонка, поносна на своје корене, на свој идентитет. Време је на њеној страни. Лепо је бавити се лепим стварима. Микица у томе успева. Као професор у Државној средњој школи за уметност и дизајн „Лазар Личеноски“ учи децу сликању и цртању. Како нацртати акт са пластичном анатомијом. У међувремену слика и излаже -
групно и самостално.

Од Америке, преко Француске, Италије, Туниса..., земаља региона и њене Србије, чак до Египта, Арапских Емирата и Јордана. И редовно добија награде. Као недавна „Вангел Коџоман“ за ликовно стваралаштво – Мали формат, од Културно информативног центра у Скопљу.

Шта Вама, као уметнику, значе награде?

- Награде су током свих протеклих година биле својеврсна потврда и подстицај.
Као младом аутору после дипломирања, наступила је фаза преиспитивања,
самотражења, тихог страха да ли ћу знати, да ли ћу умети, да ли ћу моћи... На
почетку мог самосталног представљања на македонској уметничкој сцени,
спојило се неколико награда које су ми много значиле. Радовале су ме,
усмеравале да будем истрајна у свом избору, у свом уметничком рукопису и
изразу и да постепено градим свој стил. И наравно, без сумње, награде су биле
и јесу подстрек да истрајем, да не одустанем – јер верујте, није нимало лако
одржати континуитет наше уметничке сцене која дуго времена није била
подржавана онако како заслужује.

Само желим да имам времена

- Велика ми је част што сам добила признања која носе имена врхунских
македонских великана као што су Лазар Личеноски, Димитар Кондовски, Петар
Мазев, Вангел Коџоман, Никола Иванов Балтон... Сви ми много значе.
Али овде, као одговор на ваше питање, издвојићу своју прву награду „Никола
Мартиновски“ за цртеж, у организацији Друштва ликовних уметника
Македоније. Издвојићу је јер је то била прва награда на мојој првој групној
изложби и имала сам част да је поделим са својим вољеним и цењеним
професором Ангеле Гавровским. И дан-данас имам осећај да је то био
савршено добар почетак за све што долази.

Какво је ово време за вас, ликовне уметнике. У чему налазите инспирацију? Које су ваше тежње у уметности?

- Мислим да ови дани нису нимало пријатно време за живот у многим
сегментима и за многе људе. Непрекидно смо окружени лажима, друштвеним
пропадањем, изгубљеним критеријумима и вредностима, скрнављењем свега
што је вредно... Ликовни уметник је игнорисан, никада није подржан колико
заиста заслужује. И наравно - није имун. Али постоји и велика срећа у нашој
посебности, имамо одбрамбени механизам да се изолујемо, да будемо сами и
уживамо у томе. Побегнемо у свој свет и нађемо спас од свега нељудског што
нас окружује.

Како растем, сазревам, старим, моја инспирација су свакодневне, обичне
ствари, мала задовољства, велике чисте емоције малог броја људи око мене. С
једне стране, ништа посебно, са друге, веома важно, пронаћи и неговати мир у
себи и око себе. И да, наравно, чиста и искрена љубав, која је мој главни
покретач.

Било је тежњи, али временом постајем све скромнија, не очекујем и не тражим
много... Само желим да имам времена (које ми много недостаје) да стварам.
Активним стварањем, изложбама, путовањима..., остварује се све оно што
очекујемо од себе, као и све оно што други очекују од нас.

Средња уметничка „Лазар Личеноски“ у Скопљу је оаза у македонском образовању

- Бор – мој печат, мој корен, моје име. Мој животни старт. Србија је моја земља
- моја прва мајка и до данас, после толико година, са њом сам у нераскидивој
вези. Поносна на своје порекло, од оца Србина, мајке Македонке, за мене
савршена комбинација. Мислим да сви људи који потичу из мешовитог брака
као ја, имају једно срце које куца за две земље, певају две химне са истом
преданошћу и истом патриотском љубављу.

Нажалост, због обавеза, одлазим у своју домовину много ређе, али љубав
према првом дому никада није јењавала, напротив, интензитет је стално
присутан.

Дуги низ година сте део македонског образовног система, као професор.
Више од десет година у државној Уметничкој школи. Чему учите своје ђаке?

- Петнаестогодишњи стаж са слојевитим искуством. Поред основне улоге да се
моји ученици образују и континуирано надограђују у ликовној и основној
култури, мој циљ и мисија су да покушам да их научим да буду срећни. Срећни
у свом избору и посебности, срећни у младости и свим њеним чарима,
искрени, отворени, комуникативни, великодушни са стилом у свему што раде.
Отвореног ума, директни, поносни, скромни… И да свакодневно негују све
људске вредности. Увек кажем да је наша Државна школа за ликовну уметност
и дизајн Лазар Личеноски у Скопљу оаза у македонском образовању. Овде се
негују индивидуалност, различитости и слобода постојањa. Нисмо савршени, али
смо одлични!

Има ли данас талентоване деце за уметност? У чему она налазе лепоту?

- Талентоване деце било је и биће. Из наше школе излазе фантастични
образовани креативци. Имају чврсту основу на којој граде даље образовање.
Многи од њих су већ на нашој и светској уметничкој сцени, а у чему налазе
лепоту – свакако у свом животном избору да буду ствараоци – уметници...
Mожда немам тачан одговор на ово питање, али знам једно, свет у њима
налази лепоту и квалитет.

Ко је у животу и уметности утицао на стварање вашег уметничког израза?

- Прва која је на мене утицала је моја мајка. Врхунски естета истанчаног и
промишљеног укуса и мој главни критичар. Ту су и моји драги професори током
школовања. И даље, сваки музеј, галерија, изложба, од светски познатих или
непознатих аутора... Градови, метрополе... Архитектура, музика, дизајн. Један
велики магијски преплет целокупног људског стваралаштва који увек оставља
неки свесни или несвесни траг са свим својим могућим вибрацијама.
И наравно, почетак и крај узвишене силе у коју верујем и која је уткана у свако
своје новорођено дело – додир Божији. Дат на дар.

Дошла сам у животну фазу у којој су планови безусловни

- Много је великих уметника кроз историју уметности. Много уздаха изазваних
њиховим ремек-делима. Многи утицаји у одређеном времену и простору
током година. Али овде ћу издвојити дело аутора који ме је освојио
композицијом, сликарском вештином и светлошћу. Враћала сам се неколико
пута у музеј Орсеј у Паризу да се дивим слици „The Floor Scrapers“, 1875 година
(Стругачи паркета) француског сликара Gustave Caillebotte.

[caption id="attachment_21890" align="aligncenter" width="683"] фото: Red Central Production[/caption]

Какви су планови за будућност? Уметник је обично у магичном троуглу –
ствара радове, организује изложбе, посећује колоније? У чему највише
уживате?

- Дошла сам у животну фазу у којој су планови безусловни, неизнуђени. Како
рече Кундера... Лакоћа постојања. Уживам у свом животном избору да будем
ликовни уметник. Користим све те погодности које сам стекла из своје личне
историје уметности.

Добро речено, магични троугао. Стварање дела, стварање нечега из ничега је
као вођење љубави. Опстаје сплет емоција и отварање неких нових димензија,
које се могу само лично доживети. Свечани чин којем приступате са детињом
радошћу и узбуђењем, али са много слојева зрелости иза себе. Ретко излажем
сама, чешће у групама. Свака активност, презентација захтева велико залагање
и ангажман, физичка и финансијска улагања, па према могућностима тако и
поступам. А колоније и симпозијуми су моје посебно хедонистичко задовољство.

Ужитак за сва чула. Било их је много, надам се да ће их бити још.
Путовања у различите земље, упознавање нових култура и обичаја, нових пријатеља који одмах постају чланови моје велике уметничке породице.
Пријатељства која се негују, и даље трају и отварају нове путеве. Увек.

Муза Милића од Мачве

- Поштовање поменутим ауторима и свим другим нашим великанима,
бардовима српског сликарства и других уметности. Сви моћно величанствени и
достојанствени у свом изразу. Историјски веома важни, учитељи за све
генерације.

Али моја лична естетика ме наводи да поменем Мићу Поповића и Владу
Велићковића, који су моја прва асоцијација на снажан израз и моћно
сликарство, када је у питању српска уметност.

Уједно, мој омиљени аутор је Милић од Мачве са којим сам имала част да се
дружим, стварам, сатима расправљам о животу и уметности. Част ми је и што
сам била муза за једно његово дело. Вредан у својим фантастичним
уметничким делима и вредан за личну успомену.

Иван Бећковић
Слово, децембар 2022