09. новембар 2010.

Читава тона злата краља Александра Карађорђевића коју његова породица приликом бекства из Југославије није успела да понесе са собом када је почео Други светски рат, натоварена је у два авиона 1942. године и у Италију су благо накнадно пренела двојица пилота из Македоније – Киро Хаџи Арсов и Тодор Михајлов.

Након вишемесечних припрема, у највећој тајности, авиони су са вредним теретом и неким од чланова краљевске породице слетели у италијански град Бари. По истовару, „терет“ су на југу Италије преузели други авиони, а Хаџи Арсов и Михајлов су добили нови задатак – да учествују у ваздушним нападима у Египту, код Ел Аламејна, 75 километара западно од Александрије.

У том борбеном задатку прикључени су и „додељени“ британској авијацији. Под британском заставом су летели изнад Средоземног мора и афричког континента. Њихови претпостављени су веровали да ће авиони са којима су управљала двојица пилота из Македоније, бити врло брзо погођени непријатељским пројектилима и срушени. Претпоставља се да се на тај начин очекивало да ће у таквом развоју ситуације,  заједно са погођеним пилотима, бити закопана и тајна мисије о изношењу краљевског злата из Југославије.

Међутим, то се у потпуности није остварило. Захваљујући знању и вештини пилотирања, али, пре свега великој срећи, у Југославију се вратио Киро Хаџи Арсов, док је други пилот, Тодор Михајлов, погинуо у авиону који је оборен изнад Средоземног мора близу обале северне Африке, према граници са Либијом, где су се тада водиле најжешће битке између немачке инвазионе војске и савезничких снага.

Када се Хаџи Арсов вратио из Египта, његови претпостављени, који су га и задужили да изврши тајну мисију, и касније опасне задатке, били су веома изненађени. Нису скривали изненађење када су га угледали живог. Тада му је, по њиховим реакцијама, постало савршено јасно да је и он требало да погине изнад афричког континента.

Хаџи Арсов, који је свој пензионерски живот провео у родном Штипу, на истоку Македоније, одакле је био и Михајлов, понекад је понешто, кроз невезани „разговор“ са својима и хтео да каже о овој тајној мисији, али јавно, о томе никада није откривао детаље.

„Добили смо веома важан задатак који је требао да се спроведе у најстрожој тајности. Било нам је речено да ћемо летети са неким веома важним људима из Краљевине Југославије и са много вредним теретом. У Барију је био организован други транспорт до Велике Британије”, штуро је изјавио Киро Хаџи Арсов, евоцирајући успомене о својим тајним летовима у једној емисији на Радио Штипу, тек у време када је Македонија постала независна држава.

Иако је нерадо говорио о својој прошлости, његове млађе колеге, пилоти аероклуба у Штипу, којима је он био инструктор, откривају да је у интимним разговорима са њима Хаџи Арсов знао да се присети и тих година Другог светског рата и повери им да је заједно са земљаком Тодором Михајловим, из бивше Југославије у Италију транспортовао благо Карађорђевића.

Према његовим казивањима, у његовом двокрилцу се налазио човек из уже краљевске породице и мањи део богатства, а у другом авиону, којим је пилотирао  Михајлов, налазило се сво остало злато. Утоварено је толико колико су авиони могли да понесу и да са тим тешким теретом безбедно слете у Бари.

Двојица македонских пилота нису била случајно одабрана да пренесу део блага Карађорђевића. Они су још 1935. године били сврстани међу најбоље пилоте Краљевине Југославије, а били су познати и „као људи од поверења“, управо створени за тајне мисије.

Као партизан, Хаџи Арсов је у Другом светском рату учествовао у борбеним операцијама у Далмацији и Босни, а за храброст је, као први војни пилот, добио неколико ордена. Убрзо је демобилисан, после чега се враћа у родни Штип.

Пет деценија касније, првих година по осамостаљењу Македоније, већ остарео и тешко болестан, Хаџи Арсов је умро у Скопљу. У гроб је однео детаље својих тајних мисија, о којима у време бивше СФРЈ јавно није смео, или није хтео, да говори.

Да бисмо употпунили причу о двојици македонских пилота упутили смо се у Институт за националну историју у Скопљу. Љубазни службеници су нам дозволили да прелистамо сав материјал тадашње тајне службе од 1939. до 1942. године, али ту нисмо нашли ништа везано за благо Карађорђевића. Покушали смо и у Државном архиву Македоније, али и ту без успеха. Ипак, игром случаја налетели смо на Виолету Биневску- Сантовску, саветника, историчара – архивисту Архива Македоније. Њен отац Кирил Биневски, или Ћирило Биневић, како се звао у старој Југославији, био је један од војника који је у првим данима окупације Југославије био задужен да штити прелет, односно бекство краља и његове фамилије из нападнуте земље.

Виолета Биневска- Сантовска каже да јој је отац врло често причао о том догађају након 1. априла 1941. и уласка окупацијских снага Немаца у Југославију, пре расула старе југословенске војске, када се њен отац налазио на положајима у Боки Которској, код Херцег Новог. Ту је, заправо, на два положаја била стационирана велика топовска противавионска јединица којом је командовао, Сантовска није сигурна, „да ли генерал Живадиновић, или Сретеновић...“

Једне ноћи, тачније у праскозорје, сви су морали да буду на положајима, у приправном стању. Генерал је рекао: „Највећа опрезност. Прелетеће авиони, јављено је, а пуцаћете тек када ја кажем“. Прво су, по његовом наређењу, у празно испалили 5-6 плотуна. Отац ми је причао да је једном Македонцу, на положају до њега, који је пунио топове, од снажне детонације, из ушију потекла крв. Мој отац је био на „висиномеру“ топа. То је био његов задатак у војсци. Прво је прелетео један авион. Генерал није дао наређење да се пуца. Након неколико сати је прошао још један авион. Генерал ни тада није издао наредбу да се пуца, а у међувремену су опет пуцали на празно, у ваздух. Војницима је то било чудно, али наредбу су морали да испуне. На крају је прошао још један авион. Када је и он изашао из видокруга, војници су у ваздух испалили још пет до шест топовских пројектила. Након тога генерал је окупио војнике и поносно им рекао: „Е, моји војници, управо смо помогли краљу и његовој фамилији, а сада и његовом богатству, да авионима пребегну из Југославије. Након овог тренутка, југословенска војска више не постоји. Почиње опште расуло и из ових стопа можете да идете куд који хоће. Једном речју, куд који, мили моји“, пренета су сећања.

„Неки од војника су скочили и почели да даве генерала зато што је пред њима искидао своје еполете, бацио их на земљу, а затим се сам разоружао да би им показао да је истина оно што им је предходно говорио. Војници су се бацили на њега гневни што им није рекао кога штите, односно што је дозволио да се краљевско, тачније југословенско богатство, износи из земље. Генерал им је одговорио да је морао да испуни наредбу „одозго“, јер ју је дао под заклетвом. Међутим, војници, међу којима је био и мој отац, поново су напали генерала велећи му да када је већ опште расуло значи да нису морали ни ту последњу наредбу да изврше, јер је Југославија већ била окупирана, градови бомбардовани, а војска на то није реаговала“, наводи ћерка старог ратног ветерана.

„Генерал је некако успео да се отргне од војника и оде својим путем, а војници су у групама, пешке кренули ка Сарајеву. Успут су од сељака добили цивилну одећу. Но,  мада су већ били прерушени, Немци су их све похватали и теретним вагонима одвезли у Сарајево лажући их да ће их вратити кућама. У Сарајеву је био сабирни центар бивших југословенских војника које су Немци натоварили у сточне вагоне и отпремили у логоре на принудни рад у немачки град Есен, где је завршио и мој отац”, присећа се Виолета.       Права истина о томе колико је државног злата Краљевине Југославије опљачкано, ко је колико узео, ко је колико и када вратио, и шта је са враћеним златом учињено, никада се у потпуности неће сазнати. Присећање Биневске – Сантовске и прича о двојици македонског пилота само су део ситних коцкица великог, неоткривеног мозаика историјских дешавања тога времена.

Краљ

Краљ Александар Карађорђевић је рођен на Цетињу 1888. године, као друго дете кнегиње Зорке и краља Петра Првог. Након абдикације старијег брата Ђорђа 1909. године, постаје престолонаследник.

Због болести краља Петра, који се са владарских дужности повукао 24. јуна 1914. године, престолонаследник Александар је постао регент Краљевине Србије.

Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу прогласио је 1. децембра 1918. године. Након смрти краља Петра 1921. године постаје краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а 1929. године мења назив у Краљевину Југославију.

Приликом званичне посете Француској, 9. октобра 1934. године, на краља Александра је извршен атентат у Марсеју. Девет дана након тога, 18. октобра, његови земни остаци су на рукама Шумадинаца унети и положени у породичну гробницу Карађорђевића на Опленцу, у Тополи.

После убиства краља Александра, у Бели двор у Београду уселио се кнез Павле и ту је живео све до почетка Другог светског рата и доласка Немаца. За време његовог боравка у Белом двору број драгоцености и уметничких дела је осетно увећан. Пред крај Другог светског рата, приликом повлачења из Београда, Немци су са собом понели најскупоценије уметничке предмете, а већи део драгоцености је, ипак, остао у Двору у који се, одмах по ослобођењу Београда, уселио – Јосип Броз Тито.

 Шифре

Нешто више од месец дана после марсељског атентата, тачније 12. новембра 1934. године, енглески „Дејли мејл“ описује краља Александра Карађорђевића као најбогатијег човека Европе. Лист наводи да је иза себе оставио готовине у вредности шест милиона фунти стерлинга, да је био власник два златоносна рудника, и да је са Французима делио приходе борског рудника бакра. Лист наглашава да су Французи само до 1935. године из Бора узели 16 тона злата и 32 тоне сребра.

Слично су писали и други европски листови после Александрове погибије. Шта је од свега тога тачно, данас је тешко утврдити. Међутим, познато је да је Милан Стојадиновић, у неколико наврата министар финансија и председник Владе Краљевине Југославије, по налогу кнеза намесника Павла Карађорђевића, путовао више пута инкогнито у Швајцарску не би ли открио шифре под којима је Александар оставио злато и остала богатства. Да ли је у томе успео, није познато, али се потрага за благом краља ујединитеља – наставила.

Тајна

Према казивањима Слободана Маричића, личног секретара Томислава Карађорђевића, нигде у званичним документима после рата није било тачних података о томе колико је државног злата Краљевине Југославије опљачкано, јер имовина Карађорђевића није смела ни да се спомене. „Познато је да је на основу одлуке Черчила и његове владе, југословенска избегличка влада морала да 245 килограма донетог злата преда енглеској државној банци. Ту је задржано злато у полугама и прерачунату противвредност у фунтама, око четири милиона долара, депоновано у истој банци. По налогу енглеске владе, од наведеног износа исплаћивана је у фунтама месечна плата свим министрима у избегличкој влади све до краја рата и формирања владе Тито – Шубашић. После тога је свим члановима владе исплаћивана месечна апанажа. Краљ Петар Други, краљица Марија и принчеви Томислав и Андреја, нису имали посебну касу или примања. Живели су од месечне апанаже у висини плате председника владе, а то је функционисало све до Титове посете Енглеској 1952. године”, стоји у сећањима Слободана Маричића, који верује да ни краљ Петар Други, а ни краљица Марија, од „чувеног злата” нису задржали – ни грам.

Како истиче Маричић, да је било другачије, краљица Марија сигурно не би живела са малолетним синовима, а потом и до своје смрти у приземној кући изван Лондона, већ би становала у центру, где су биле резиденције имућних и аристократије.

Легенде

Приче о богатству Карађорђевића и данас су у домену легенди. Шта су Карађорђевићи успели да стекну за непуних пола века владања и јесу ли се стварно рађали као пуки сиромаси, а умирали као богаташи, тешко је рећи.

Према једној верзији приче о „краљевом злату”, Симовићева влада, а не краљ Петар Други, понели су у Лондон девет сандука злата. Наводно је, услед невремена, један сандук из авиона пао и убио два официра. Међутим, у књизи „Тако се распала Југославија”, коју је у избеглиштву написао новинар Данило Грегорић, пише да је влада отишла „два дана после краља са непознатом количином злата у дрвеним сандуцима од по шест килограма”.

Д.Ј.