Увек пријатан за разговор професор Младен Марковић у интервјуу за портал СПОНЕ говори о свом односу према Скопљу, евоцира успомене на Београд из времена Новог таласа, открива зашто је као талентовани математичар ипак изабрао „етно“, као и то - чему као професор учи своје студенте, а чему, као родитељ стреми у васпитању сина Марка...

Упознали смо се једног пролећа у Скопљу, почетком овог миленијума, на месту које је професор Марковић описао у овом разговору, али у једном другом контексту. Испред скулптуре - споменика четири весела музичара.

Ствари су се промениле. Тада је био у друштву моје пријатељице, цењене новинарке и етно-музиколога Бранке Костић, која је мало касније свом презимену додала још једно - Марковић. У ових скоро четврт века Младен Марковић је и даље спона између Београда и Скопља, све више окренут ка педагошком позиву. И, што би у Загребу рекли, „склада“ углавном за своју душу. Они, мали број привилегованих који су чули материјал, тврде да се ради и заиста фантастичној музици.

За оне којима су потребне додатне информације, Младен Марковић је рођен у Београду 1961 године, где 19 године касније завршава Музичку школу Мокрањац (одсек за виолину) и Математичку гимназију. 1981. почиње студије етномузикологије на Факултету музичке уметности у класи проф. Драгослава Девића. Дипломира годину дана пре рока, и започиње педагошку каријеру у Гроцкој (средњошколски центар), затим у Батајници (основна школа), а од 1988. на Академији уметности у Новом Саду, када и магистрира, такође у класи Драгослава Девића.

Од 1990. је на Факултету музичке уметности у Београду, на Катедри за музикологију и етномузикологију (касније раздвојене, те је сада у саставу Катедре за етномузикологију). Докторирао на истом факултету код проф. др Димитрија Големовића. Ради као предавач на свим нивоима студија, а курсеви које држи обухватају тематику опште етномузикологије, народних музичких инструмената, историјат науке као и сегменте популарне и world music. Осим на Факултету музичке уметности у Београду, др Марковић предаје и на Универзитету у Нишу (општи курс етномузикологије), а ангажован је и као visiting professor на Универзитету „Св. Кирил и Методиј“ у Скопљу, Македонија (популарна музика).

Аутор је више студија посвећених народним музичким инструментима (посебно инструменталним ансамблима), проблемима философије етномузикологије, историјским аспектима популарне музике, употреби рачунара у оквирима науке итд. Стални је сарадник највеће светске музичке енциклопедије Grove Music Online и домаће Српске енциклопедије, као и водећих музиколошких часописа у земљи и иностранству. Члан је више стручних тела и одбора у земљи, уредник најзначајнијег македонског музиколошког часописа Музика, а уз педагошки и стручни рад, бави се и музичком продукцијом.

[caption id="attachment_23947" align="aligncenter" width="1000"] Професор Марковић са супругом Бранком и сином Марком[/caption]

Двадесетак година живите у Скопљу. Колико се овај град разликује сада, од тренутка када сте први пут дошли овде? И, шта прво приметите када стигнете у неки град?

- Да кренем од краја – не само за градове, већ и иначе, обично прво примећујем ситнице, на кoје често људи не обраћају пажњу. Рецимо, сећам се да сам по доласку у Скопље питао супругу за једну омању скулптуру уличних свирача, која је стајала испред тадашње ИПБ-банке, код данашњег Мериота. Ти свирачи су били весели, по свему судећи припити, срећни у музици која је из њихових мало чудних инструмената излазила. Некако, у складу са тиме, Скопље са почетка овог века ми је било прилично срећно место, са добром атмосфером, добрим концертима, лепим, широким просторима између зграда, а и људи, чини ми се да су били опуштенији, мање трчали за послом, парама, глупостима... С обзиром да сам део војног рока провео у Скопљу (тадашња касарна „Маршал Тито“, данас „Илинден“) још 1981. године, те 2003. када сам прешао у Скоpље видео сам један другачији, леп, сређен и срећан град. Бар је тако Аеродром на кoме и данас живим изгледао. Данас је све то некако претрпано, превелика је гужва, без потребе, људи су нервозни, љути на себе и друге... Или само ја то тако видим.

Рођени сте у Београду, таман довољно да похватате све значајне догађаје у популарној музици крајем 70-их и почетком 80-их година ХХ века. Имали сте 20 година када се десио Нови талас. Данас се много ствари мистификује везано за то време. Како га се Ви сећате? Шта је вама тада било „ин“?

- Већ у доба моје средње школе, десиле су се невероватне промене, панк је увелико куцао на врата, много смо слушали британске бендове, појам „певач“ је служио за подсмех, то су нам увек били „они који воле да се друже са музичарима“. Можда изгледа глупо, али „Дугмићи“ су већ били „аут“, „Клеш“, „Крафтверк“, „Дјуран Дјуран“ су били „ин“. Са „Пакет аранжманом“ се одсликао и један нови Београд, потпуно, што би рекли данас, „европски“ град, са огромном позитивном енергијом, жељом за променом, новим идеалима. Од кафана смо прешли у кафиће, први од њих је и опеван код „Електричног оргазма“ („Златни папагај“). И тада је било разних груписања, али без обзира да ли сте били „шминкер“, „панкер“, „рокер“ или већ, сви смо се дружили, заједно ишли у Ф4, Оперу, Машинац, слушали са уважавањем различите жанрове, уживали у разним стварима и онако чудно обучени увек уредно уступали место у јавном саобраћају старијима, уз обавезно „изволите, господине-госпођо“.

Нема ту мистификације, Југославија је за данашње појмове била велика земља, шетали смо мирно и безбрижно из Београда у Загреб, Љубљану, Скопље, Дубровник, Охрид... Нико вас није питао шта сте по националности, колико пара имате, у друштву су се цениле духовите и интелигентне фаце, што више знаш, јачи си. Сви смо тражили „још“, пре свега знања, искуства, тражили смо још дружења, журки... Није било интернета, ваљда, па смо били упућени једни на друге.

То време ни Вас није заобишло. Били сте део двојца Макс + Интро. На неки начин пионири електронског звука. Ваша музика је и данас цењена, и код фанова и код дискофила.

- Електронски инструменти су ме занимали од малих ногу, а већ са 14 сам имао прилику да први пут свирам Минимуг, то ми је био потпуни шок (можете мислити, још 1975. године!). Касније сам узео паре од мог оца, отишао код једног момка и купио свој први синтесајзер. Та љубав према електронском звуку ме је брзо усмерила на дизајн звука, па сам једно време, као студент, и живео од програмирања синтија и ритам-машина. Но, због напретка технологије, то читав живот учите, а такво моје учење је изгледа навело колеге са Катедре за композицију на мом факултету да ме, иако сам докторирао етномузикологију и то и предајем, ангажују на предмету „Аналогна синтеза“, па уживам са студентима мастер-нивоа уз креативно играње на модуларним синтесајзерима. А што се бенда тиче, случајно смо се нашли са Максом, за једно поподне у мом стану направили демо за „Остави све“, и тако...

Кратко је трајало, али изгледа да је имало одјека. Заиста се некад изненадим кад видим коментаре рецимо испод нечијег поста на Јутјубу или негде на друштвеним мрежама. Посебно ме изненаде моји драги студенти на ФМУ у Београду кад извуку из неког ћошка којекакве снимке, па коментаришу ту музику, увек у позитивном светлу. Но, генерално ми се чини, не само као члану једног бенда тог периода, већ и као професионалном музикологу, да заиста данашње генерације имају шта да чују и открију у музици осамдесетих, нарочито прве половине. Гомила различитих идеја, погледа на свет око вас, нових изражајних средстава, све то је довело до праве експлозије.

Данас је популарна музика прилично унифицирана (част изузецима), све личи једно на друго, нема неког експеримента, жеље за променом, тражи се или новац или лајкови. Музика би требало да се прави зато што осећате потребу да се изразите на тај начин, не да циљано „гађате“ публику.

Ви сте, студирајући музику, ипак одабрали етно. Шта вас је освојило?

- Било је лако студирати :) Заправо, желео сам, као осведочени математичар и физичар (завршио сам Математичку гимназију у Београду) да студирам електротехнику, но некако се те године десило да није било пријемних испита, а када тога није било, посебно су нас бодовали, јер смо имали заиста практично завршену прву годину студија. Но, те 1980. ни тога није било, плус уведен је војни рок по систему 12+3, па када је нас 40 из генерације одбијено на електротехници (упорни су после сви примљени), разбежасмо се по разним факултетима да дођемо до индекса, да не служимо војску 15 месеци, већ 12. Тако сам ја полагао пријемни за етномузикологију (јер је било слободних места у другом пријемном року), а када сам се вратио из војске и ефективно почео студије, заиста ме је привукао тај мало необичан поглед на музику.

Етномузикологија је наука, а мене је систематичност увек привлачила, у овом случају систематизација музичког фолклора. Студије заправо нису биле нимало лаке, слушали смо све базичне музичке дисциплине (хармонија, контрапункт, облици, солфеђо итд) заједно са композиторима, музиколозима и диригентима, а поврх тога код легендарног проф. Девића смо добијали невероватне увиде у народно стваралаштво. То нас је учило да сагледавамо и музику уопште, па у том смислу свака музичка пракса је била добродошла, као нека врста експериментисања.

Као виолиниста, прошао сам много класичне литературе, као „електронац“ упознао сам се са светом попа и рока, а етномузикологија је све то сјединила, и додатно пружила увид у неке принципе народног стваралаштва. Касније се испоставило да сам био добар студент, па су ме после пар година у просвети позвали да предајем прво на Академију у Новом Саду, а онда и на београдски ФМУ.

Јесмо ли могли као народи који живе на овим просторима да направимо више у погледу етна? У промовисању балканског world music феномена? Као неке друге земље у свету...

- Мислим да ту није толико питање самог феномена, колико просте величине. Својевремено је Рави Шанкар направио много за пробој и препознавање индијске музике (мада је мало трапаво све њихове врсте називати једним именом, макар постоје најшире гледано две традиције, севера и југа), али Индија има милијарду и неколико стотина милиона становника, није ни чудо да се једна таква традиција прикаже свету. Са друге стране, у овим огромним земљама тешко је извршити културну агресију каквој смо ми изложени, код нас се то далеко лакше прима.

Наша некритична окренутост Западу је донела и једну приличну несамосталност и непрепознатљивост, можда је world music један од одговора томе. Но, оваква музика опет често подлеже „стандардним“ обрасцима популарне музике Запада. Ако класичној поп-песми додате кавал, она ће и даље бити поп-песма, само другачије оркестрације, а то у оваквим случајевима може да звучи и смешно. Такође, идеал поп-музике су плесни ритмови, а странци ће прилично поломити ноге покушавајући да се снађу у некаквих 7/8.

Сасвим је друга прича што је то нама „нормално“, па се онда стално бунимо на којекаквим Евровизијама или разним топ-листама зашто пролазимо тако како пролазимо. Оно што се нама допада, не мора се допадати и другима, то је просто ствар слушног искуства и локалних одлика.

Како Ви гледате на чињеницу да се традиционална музика олако обрађује, прерађује, да се са њом претерано тргује... Да се свако коме се прохте, упушта у авантуру да се огребе о народно благо?

- Нормална је тенденција да посежете за традицијом, то су радили и Хајдн, и Шопен, и Лист, и Стравински и море других („озбиљних“) композитора. Проблем је у томе што често за народним мотивима посежу неталентовани аутори и/или људи недовољног знања о музици самој, не само о традицији. Но, време све то чисти, и у доба класицизма било је море композитора само у Немачкој и Аустрији, па опет људи претежно памте три имена. Тако је и сада, прави се много музике, мало од тога заиста вреди и остаје, остало ће се брзо заборавити.

Ако смо у домену домаће популарне музике, још увек се албум Идола „Одбрана и последњи дани“ са коренима у византијском наслеђу сматра за врхунски албум не само српског рока, а мој македонски фаворит је „Почесна стрелба“ Мизара, опет са сличним коренима. Значи, може се, али није лако (и не може свако).

[caption id="attachment_23944" align="aligncenter" width="688"] Супруга Бранка је мој најбољи критичар, но и неко ко ме фантастично и фанатично подржава - каже професор Марковић[/caption]

У свом раду сте сарађивли и на пољу поп-музике. Посебно се памти Ваша сарадња са Мајом Оџаклијевском, са Тошетом Проеским, Кристином Арнаудовом... Радите ли нешто ново у том правцу?

- Већ дуже време не. Када сам се преселио у Скопје, било ми је јако занимљиво да упознам једну другу и мало другачију сцену, па сам сарађивао са практично свима. Но, ваљда увек стоји негде у мојој подсвести да је „певач“ само једна особа, увек вредна колико је вредан бенд иза ње, па су те сарадње временом замрле. А и посветио сам се максимално педагошком послу, спремати предавања за факултет одузима прилично времена и енергије, па сам напросто то ауторство ставио у други план. А и у кући је вредна занимација – мој син Марко, који зна да ми украде време а да га и не осетим :)

У којој је фази Ваш ауторски пројекат, за који за сада знају само Ваши најближи пријатељи? Какве су амбиције?

- С времена на време направим за пријатеље мало музике, најчешће примењене, од клипова за одређене догађаје, па до малих балета. Међутим, повремено, ноћу, сам са својим електронским инструментима, добијем жељу да направим нешто за себе, не за друге, па полако тај материјал расте. Што се амбиција тиче, заиста немам идеју, тачније, односим се према томе као пре четрдесетак година – правим нешто зато што осећам порив. Ако то прихвати публика, супер, ако не, није битно, важно да је изашло из мене, просто то ће ме испунити.

Били сте одличан студент, који је дипломирао и пре рока. И, целе своје професионалне каријере се бавите музичком едукацијом на више новоа. О чему данас учите Ваше студенте у Београду, Скопљу...?
Шта је, заправо, музика?

- Опет од краја – ко сазна шта је музика, сигурно ће добити Нобелову награду :) Има разних дефиниција, мени се ни једна нешто нарочито не допада. Рецимо, амерички композитор Варез је тврдио да је музика „људски организован звук“. Можда је некоме пролазак возова кроз станицу негде у Јапану или Швајцарској музика (узимам њих за пример јер су возови тачни, па је то заиста „организован звук“), мени некако није.

Са студентима често, у оквиру разних предмета које предајем, разговарамо о музици, покушавамо да сагледамо елементе који је сачињавају, како садејствују, како се развијају. Разговарамо о равнотежи унутар музчког дела, покушавамо да видимо зашто је нешто универзално прихваћено, нешто само локално, нешто једноставно одбијено и пропало. Покушавамо, дакле, да се упустимо заједно у свет звука и да у том свету нађемо смисао, свест.

Да, ја не знам шта је музика, али сваког дана настојим да један милиметар будем ближе коначном циљу. Свакако нећу успети у томе, можда неко од студената стигне на одредиште, то је и идеја педагогије, зар не?

[caption id="attachment_23945" align="aligncenter" width="1000"] Иако је клавир „открио“ са десет година, Марко Марковић показује изузетан таленат за овај инструмент[/caption]

Ових 20-ак година сте на сталној релацији Скопље – Београд, а главна спона тих путовања је музика. И стално је за Вас везана та музичка едукација – факултет, магистратура, докторат... Третирање традиционалног на савремени начин. Један шири спектар, поглед много даљи од уобичајеног. Многи не знају да сте, ипак, као средњошколац, осим музичке, завршили и математички гимназију. Је ли Вам музика дала све радости живота, као што сте се Ви тако посвећено предали њој?

- Често говорим да сам по вокацији физичар, не музичар, ако тако нешто може да се каже. Физика нам појашњава како функционише свет око нас, и у домену је природних наука. Насупрот томе, етномузикологија је друштвена, хуманистичка наука, која у многоме зависи не од предмета проучавања, већ од личног односа истраживача према предмету. На неки начин, то је опречно, јер се у мени стално боре тај „природњак“ и онај други „друштвењак“, први стално покушава да види егзактност у музици, а други му објашњава да, ако је егзактно, музичко дело губи своју суштину, трансфер емоције који и те како зависи од много субјективних фактора. Музика и размишљања о њој ми можда нису дали све животне радости, дали су ми и неке проблеме, али ми држе мозак у неком стању сасвим, чини ми се, прихватљивим за некога са шездесет и кусур.

У браку са Бранком Костић, која се музиком исто тако бави на више нивоа – од истраживачког, преко новинарског, до промотивног, имате сина Марка који почиње прве кораке у музици? Чему, као родитељ стремите, и каква би очекивања требали имати родитељи чија деца улазе у магичан свет ове дивне уметности?

- Моја супруга је и мој најбољи критичар, но и неко ко ме фантастично и фанатично подржава. Није јој лако, због мојих сваконедељних путовања, плус знам да будем напоран и понекад мрачан, но повремено ме извуче моја склоност ка кувању :)

А наш Марко је феномен своје врсте. Сада има 11 година, а клавир у кући (и многи други инструменти) стоји од његовог рођења, али га је „открио“ тек са 10. Једноставно, десило се, без било каквог притиска од стране супруге или мене, и ево, већ у другој години учења показује резултате као да свира пет-шест година, изразито је надарен. Децу не би требало силити ни на шта, ако имају склоности ка нечему, сами ће показати.

Силна терања на страни језик, кошарку, балет, музику, најчешће производе само исфрустрирано биће, које се стално пореди са нечиме, обично погрешно постављеним (као рецимо кардашијанска и уопште ријалити-култура). Мој старији син је прво показивао склоност ка компјутерима, али је касније исказао таленат за језике, и данас ради као преводилац у једној страној фирми. Не морате као родитељ да трагате за склоностима вашег детета, оно ће само показати шта жели и за шта је способно. Ваше је само да то препознате и да му, колико можете, помогнете.

Иван Бећковић
фото: приватна архива Костић-Марковић