СПОНА

Монитор „Вардар“ – заборављени брод Дунавске флотиле југословенске Краљевске морнарице

05.04.2023

Монитор Вардар био је речни ратни брод (монитор) југословенске Краљевске ратне морнарице у периоду од 1920. до 1941.

Монитор Вардар је речни монитор класе „Sava“, изграђен за аустроугарску морнарицу као SMS Bosna али је преименован у SMS Temes (СМС Темеш /Тамиш) (II) пре него што је уврштен у службу. Други брод исте класе је СМС Сава. Бродови класе Сава, јесу оригинални речни аусторугарски монитори („речних стражари“) који су били коришћени током Првог светског рата и представљали су најмоћније речне бродове у читавој Европи тога доба.

Током Првог светског рата монитор Босна / Темеш био је командни брод дела Дунавске флотиле која је била стационирана у Земуну и учествовао је у борбама против Српске војске (Војске Краљевине Србије), румунске Краљевске морнарице и војске, као и француске војске у борбама за Београд током 1914 и 1915. године. Старо име „Босна“ било му је враћено 9. маја 1917. године, када се оригинални СМС Темеш и вратио у службу након ремонта. На крају рата био је кратко у служби бољшевичке Мађарске Народне Републике а затим је додељен Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. г. Краљевини Југославији) и преименован је у „Вардар, од када је у саставу Ратне речне флотиле Краљевске југословенске ратне морнарице.

Монитор СМС Темеш (II), класе Сава, изграђен за аустроугарску морнарицу у бродоградилишту у Линцу. Кобилица за СМС Босна положена 1914., поринуће и извршено 1915. године а у састав аустроугарске речне флотиле ушао у јуну 1915. године. Имао је депласман 580 тона, дужину 60,0 метра, ширину 10,2 метара и газ 1,3 метра. Оклоп: бок и преграде 40 мм, палуба 25 мм, купола топа 50 мм, Командни мост 50 мм. Посада се састојала од: 91 особе. СМС Темеш (II) је имао две парне машине троструке експанзије и свака је покретала по једну пропелерску осовину са пропелером. Пару су обезбеђивали два котла са водо грејним цевима типа Јароу. Укупна инсталисана снага износила је 1.750 КС / 1.287 Кв. Имао је складишта за 60 тона угља. Максимална брзина му је била 13 чворова (25 км/ч). Акциони радијус је износио 1296 километара при брзини од 10 чворова.

Службовање у Царско – краљевској морнарици Аустро – Угарске

Први светски рат и учествовање у агресији на Краљевину Србију (1915 - 1918)

Темеш ушао у састав Дунавске флоте јула 1915. године и био је део Дунавске флотиле која је била стационирана у Земуну. Почетком октобра за време десанта аустроугарских трупа на Београд код Калемегдана Темеш (II) је пружио подршку десанту. Током овог задатка у покушају је да преузме ватру на себе са оштећеног монитора Енс, добио је директан погодак у крмени простор за посаду и морао је да повуче из битке. Насукан је на обалу како би угасили ватру и зауставили продирање воде, након тога га је наоружани пароброд извукао из подручја битке и одвукао у Будимпешту на поправку.

У новембру 1915. остали монитори су окупљени у граду Русе на Дунаву у Бугарској. Тадашњи геополитички положај Румуније био је неизвестан, с обзиром да су Централне силе биле свесне да су Румуни преговарали о уласку у рат на страни Антенте. Да би заштитила дунавску границу између Румуније и Бугарске на дужини од 480 км, флотила је успоставила заштићену базу у Беленском каналу. Када су Румуни ушли у рат 27. августа 1916., монитори су поново вратили у Русе, где им се придружио СМС Темеш (II) након завршене поправке. Мониторе су одмах напала три импровизована торпедна брода која су деловала из румунске речне луке Ђиурђиу. Торпеда која су испаљени промашили су мониторе, али су погодили понтон напуњен горивом. Прва дивизија монитора, укључујући Темеш (II), добила је задатак да испрате бродове за снабдевање назад до сидришта Белене. Након тога уследили су напади Дивизије источно и западно од Белене, током којих су гранатиране и Турну Магуреле и Зимницеа. Дана 9. маја 1917. СМС Темеш (II) преименован је у СМС Босна, јер је оригинални Темеш требало да се врати у службу након потпуне обнове.

У априлу 1918. године СМС Босна, заједно са још три монитора, два патролна бродa и тегљачем - формирана је Flottenabteilung Wulff (Дивизија флотe Вулф) под командом Flottenkapitän (капетана флоте) Олава Вулфа. Flottenabteilung Wulff је послан кроз ушће Дунава и преко Црног мора у Одесу, где је провео неколико месеци подржавајући аустроугарске трупе у спровођењу мировног споразума са Лењиновом бољшевичком Русијом (Брестлитовску капитулацију бољшевика и Централних сила). Монитор се вратио се у Дунав крајем августа, а 12. септембра био је усидрен у Брајли (Румунија). 16. октобра монитор „Босна“ и остатак 1. дивизије монитора отпловили су из Браиле (Румунија) према Беленама (Бугарска). Дунавска флотила је потом заштитила аустроугарске трупе које су се повлачиле према Будимпешти, где су стигле 6. новембра.

Службовање у Ратној речној флотили Југословенске краљевске морнарице (1920 - 1941)

Након примирја који је Аустро-Угарска потписала 3. новембра 1918. У то време „Босна“ је била део Ратне морнарице Мађарске Народне Републике у периоду од 6. новембра до 13. децембра. Према мировном споразуму који је закључен у септембру 1919. године, Босна и друга пловила, укључујући три друга речна монитора, званично су додељена Краљевини СХС.

Бродовима Дунавске флотиле (који су већ 31. 12. 1918. г. из Будимпеште послати у Београд) које је Краљевина СХС добила мировним уговором убрзо су дата имена југословенских река. Тако су монитори „Енс”, „Темеш”, „Кереш” и „Бодрог” постали „Драва”, „Дрина”, „Морава” и „Сава”, док је бивши монитор „Сава” добио име „Соча” (касније је „Соча“ пребачена у Румунију и добила нови назив „Буковина“), а дотадашњи монитор „Босна”, у јануару 1919. јануара преименован је у „Вардар”, да би 15.4.1920. поделом аустроугарске флоте брод је званично пребачен у Југославију, чиме је монитор „Вардар“ и формално започео своју службу у југословенској Краљевској морнарици. Преименовани су и патролни чамци: „Барш” у „Неретву” и „Велс” у „Брегалницу”. Када је према мировном уговору извршена коначна расподела монитора, Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца додељени су речни монитори: „Сава”, „Драва”, „Вардар” и „Морава” (који су се још од 1918. налазили у саставу југословенске Дунавске флотиле). Речна флотила Краљевске морнарице успела је да опреми у бази у Новом Саду додељене бродове: четири монитора и два патролна чамца, док су остали предати Међународној комисији 15. новембра 1920. године. Између 1925. и 1926. године извршена је модернизација, али због недостатка финансијских средстава, само су два од четири југословенска монитора била у пуној употреби следеће године.

Речна флотила уочи агресије Сила Осовине на Краљевину Југославију

Југословенска Краљевска морнарица је у својој организацији имала Речну флотилу састављену од командног брода „Цер” у Новом Саду, групе од два монитора у Дубовцу, четири минерско-баражне групе у Бездану, Сенти, Сремским Карловцима и Смедереву и Команде сектора Ђердап у Текији. Главни бродови Речне флотиле су била четири речна монитора, који су коришћени за патролу Дунавом, Дравом и Савом у северним деловима Југославије ка граници са Мађарском. Ови монитори, „Драва”, „Сава”, „Морава” и „Вардар” су наслеђени од аустроугарске морнарице после Првог светског рата. Монитори су били наоружани са два топа 120 мм, два или три топа 66 мм, минобацачима 120 мм, ПА топовима 40 мм и митраљезима. Речна флотила је имала и два речна патролна чамца саграђена 1929. године — „Граничар” и „Стражар”, као и три речна тегљача.

Други светски рат и учествовање у Априлском рату против агресије Хитлеровске коалиције на Краљевину Југославију (1941)

априла 1941. године почела је инвазија немачког Трећег Рајха на Краљевину Југославију. На почетку Априлског рата речни монитори су спровели офанзивну операцију гранатирања аеродрома у Мохачу у Мађарској 6. априла и поново два дана касније, али су морали да почну повлачење ка Новом Саду 11. априла, након више напад немачких обрушавајућих бомбардера. Рано ујутро 12. априла, ескадриле немачких Јункерс Ју-87 обрушавајућих бомбардера напале су југословенски монитор „Драва” на Дунаву. Неколико бомби је погодило „Драву”, али оне нису успеле да пробију оклопљену палубу, дебљине 300 мм. Једна бомба је случајно улетела кроз димњак брода усмртивши 54 од 67 чланова посаде. Током напада посада монитора је оборила три бомбардера. Преостали монитори су потопљени од стране њихових посада 12. априла, кад су немачке и мађарске снаге окупирале базе и речне системе на којима су деловали.

На почетку Априлског рата, монитори „Вардар“ и „Сава“ су били стационирани у Дубовцу. „Вардар“ је био командни брод 1. дивизиона монитора који је био задужен за одбрану границе с Румунијом на Дунаву и био је под командом 3. Дунавске пешадијске дивизије. Командант „Вардара“ био је Поручник бојног брода Миливој Коцкар. Тог дана монитори „Вардар“ и „Сава“ узвратили су на неколико напада авиона Луфтвафе на њихову базу. Следећа три дана оба монитора су постављали мине на Дунаву у близини румунске границе. 11. априла, монитори су се под поновљеним нападима немачких бомбардера Јункерс Ју-87 повукли из Дубовца према Београду. Неоштећени око 20:00 пристали су на ушћу Саве у Дунав код Београда где им се придружио монитор „Морава“. Расуло у систему командовања, како због отежаних могућности комуникација, тако и због – што је било посебно неповољно – издаје једног дела високопозиционираних официра, али и нижег старешинског кадра, као и једног дела морнарског састава готово да није било могућности даљег отпора агресорима. Па ипак, и поред тих веома неповољних околности, посаде бродова приступиле су крајње одговорно и храбро извршавању задатака према постојећем ратном плану, почев од минско-баражних група и реморкера па до монитора, који су располагали снажним наоружањем за пружање оружаног отпора далеко надмоћнијем непријатељу. Оно што је било карактеристично за све чланове посада ових бродова јесте заветна оданост отаџбини у извршавању задатака, по цену највећих жртава, уз истовремено настојање да се ни један брод, а посебно они који су били борбено најспособнији, не преда непријатељу у руке. Као да су команданти бродова и њихове посаде знали за ону древну војничку мудрост: ако не могу победити непријатеља нећу ни да га оснажим. Чим је Божидар Аранђеловић, командант монитора „Морава“ добио телеграм од поручника бојног брода Божидара Николића да се Команда Базе Речне флотиле извлачи из Новог Сада и да ће мост на Тиси код Титела бити срушен, запловио је низводно и око двадесет и три часа 11. априла, пристао је са бродом на шлеп на десној обали Саве у Београду. Одмах су се састала сва три команданта монитора јер су „Сава“ (командант поручник бојног брода прве класе Срећко Ројс) и „Вардар“ (командант поручник бојног брода прве класе Миливој Коцнар) упловили истог дана по подне. С њима је упловио и реморкер „Танаско Рајић“ , који је шестог априла положио мине на ушћу Нере у Дунав. Одлучено је да да се сва три монитора потопе, да се посаде укрцају на реморкер „Танаско Рајић“ и путнички брод „Корана“, а затим пребаце у Забрежје (око 40 - ак километара удаљено) код Обреновца. Од Обреновца до Боке требало је да се морнари пребаце возом. Посада „Вардара“ је прва потопила свој брод и укрцала се на брод „Танаско Рајић“ , затим је потопљена „Сава“ , чија је посада укрцана на „Корану“ и најзад „Морава“ чија је посада подељена и укрцана на ова два брода. Морнари су се тешко растали од својих бродова. Многи од њих су плакали или стајали немо док су бродови лагано одлазили на дно.

Трагедија код старог Железничког моста

Монитори су потопљени око ноћу око 1 час, 12. априла 1941. године, а реморкери су одмах запловили. Када су пловили испод железничког моста изнад ушћа Саве у Дунав, зачула се страшна експлозија. На бродове се срушио мост. Због надирања немачких оклопних јединица и моторизованих трупа кроз Срем, одлучено је да се мост између Земуна и Београда сруши у ноћи између једанаестог и дванаестог априла. Био је то део плана одбране Београда и уобичајена борбена радња у спречавању непријатеља у савлађивању водене препреке каква је Сава. Та дужност поверена је инжењеријском потпоручнику Оскару Кланчеку, после рата потпуковнику Југословенске народне армије. Он није био обавештен о проласку бродова, јер садејства организованог није ни било. Од 110 укрцаних чланова погинуло је 95, а остале је спасао реморкер „Рашка“. Међу погинулима били су и командант монитора „Вардар“ поручник бојног брода прве класе Миливој Коцкар и његов помоћник поручник бојног брода друге класе Бранко Шкеровић. Касније је у Обреновцу формиран Мешовити одред од преосталих чланова посаде монитора и осталих бродова који су били потопљени у близини Забрежја. Ових 450 људи, наоружаних личним наоружањем и поскиданим митраљезима са бродова, кренули су према Јадрану. Једна група је и стигла у Боку, а друга само до Пала код Сарајева, где су се јавили Врховној команди, од које су добили наређење: „Положите оружје, јер је донесена одлука о капитулацији“. Тако су се ови јунаци борили на Дунаву и Сави, потопили своје бродове да непријатељу не падну у руке, а капитулирали 14. априла на босанским планинама изнад Сарајева. Мања од ове две групе сигурно је стигла до циља, града Котора, али их је 17. априла заробио италијански 17. корпус који је окупирао Боку Которску.

Нова служба и намена југословенских монитора

Након капитулације Краљевине Југославије, власти усташке и нацистичке „НДХ“ покушале су да оспособе потопљене југословенске мониторе, али је монитор „Вардар“ био дубоко у муљу и покушај његовог вађења није успео, али су уз помоћ дрвених скела подигли монитор „Сава“. Монитор „Морава“ је извађен помоћу пловеће дизалице „Лика“, састављене од два шлепа. После поправке ушао је у састав под именом „Босна“. И монитор „Сава“ и монитор „Морава“, у хрватској речној флотили сврстани су у топовњаче. „Сава “ је ушла у службу 1943. године. Топовњача „Босна“ није дуго остала у служби, јер ју је већ 8/9. јула 1944. код Славонског Брода потопила властита посада, те побегла у партизане. Топовњача „Босна“ је дејствовала 10. априла 1942. године против партизана током офанзиве на Козару. У јуну 1944. године наишла је на мину на Уни код Босанског Новог, те потонула. Олупина монитора „Сава“подигнута је поново после другог светског рата, поправљена и била је у саставу Речне ратне флотиле Југословенске ратне морнарице од 1949. до 1962. године. Није изрезана после изласка из флотне листе него је распремљена и служила је као пристан у Новом Саду.

Данас се монитор „Сава“ опрема као брод-музеј.

Иако нису знали једни за друге, постојало је нешто што их је чврсто повезивало. То је завет отаџбини да ће и по цену највећих жртава бранити њену слободу, част и достојанство. Отишавши у бесмртнике, они су исписали најлепше странице југословенске и српске историје.

Нека је част и слава посадама бесмртних монитора!

(Вукота Поповић, кап. бој. брода у пензији, Београд, 12.04.2019.)

Приредио,

Милош Стојковић

СКИЦ Спона

Извори: