Угледни лист „Фајненшал тајмс“ пише ових дана о занимљивом књижевном експерименту где 36 писаца заједно пише роман под насловом „Четрнаест дана“. У тој групи посебно су потенцирани Маргарет Етвуд, Дејв Егерс и Џон Гришам. Привукло ми је пажњу то фокусирање на Гришама. Јер и Маргарет Етвуд и Дејв Егерс су на гласу као уметнички остварени врхунски писци, док се на Гришама обично гледа искључиво као на „жанровски вештог занатлију“. У том смислу, ово се може читати или као комплимент Гришаму или као „подизање“ комерцијалног потенцијала целог пројекта.

Гришам је љубимац холивудских продуцената. Постоји двоцифрен број екранизација његових романа. У првој половини деведесетих, то су били „Фирма“, „Досије Пеликан“ и „Клијент“, но чини ми се да врхунац његове славе обележава филм „Време за убијање“ из 1996. Режирао га је Џоел Шумахер, а у главним улогама су се појавили Метју Меконехи, Сандра Булок, Сејмуел Ел Џексон те Кевин Спејси.

У средишту приче је невиђено окрутан и бруталан злочин силовања афроамеричке девојчице од стране два одвратна средовечна белца. Њих двојицу у судници убије отац девојчице. То је тек почетак филма. Срж овог судског трилера је суђење оцу за убиство злочинаца. Оца глуми Џексон, а његовог адвоката Меконехи. Управо он, у својој завршној речи, изговара незабораван монолог на чијем крају је „спакована“ моћна порука целог филма. Након што наброји све непојмљиве ствари које су злочинци направили девојчици, он после театралне паузе каже: „А замислите само да је девојчица била бела“. Оца девојчице после тога порота ослобађа.

Прелиставао сам недавно, тражећи неки податак, после дуго времена, сјајну студију хрватског етнолога Ива Жанића „Преварена повијест“. У њој се он, између осталог бави, убиством Бранке Ђукић, његовим последицама и реакцијама у јавности. Подсетимо, почетком септембра 1975, два чобанина, Албанца, видели су ученицу Бранку Ђукић из села Метех на планини Чакор како чека аутобус за Пећ. Очекујући да ће се касније истим путем вратити, направили су јој заседу, са идејом да је силују. Девојка се, међутим, бранила и одупирала, па су је убили. Тело је сутрадан пронашао њен отац Раде. Убице су брзо ухапшене. На суђењу, пре изрицања завршне речи, пришао им је Раде Ђукић, жртвин отац, и из пиштоља ликвидирао непосредног извршиоца ћеркиног убиства.

Уследило је суђење Радету Ђукићу, али његов адвокат, чини се, није био толико елоквентан или проблем заправо и није био у томе. Југословенска јавност је била на његовој страни. Петицију за његово ослобађање потписало је неколико десетина хиљада грађана, али он је ипак осуђен на осам година затвора.

После сецесије Косова, убицу невине девојке тамо су прогласили „жртвом српског терора“. Између 1912. и 1999. док је Косово, изузмемо ли краће интервале током Првог и Другог светског рата, било под контролом Србије и Југославије, однос према Албанцима нипошто све време није био идентичан. Ако и постоје периоди кад се може говорити о „терору“, друга половина седамдесетих година двадесетог века нипошто није такав период. У данашњем приштинском „мејнстриму“ то су, међутим, финесе и суптилности за које они немају стрпљења.

Један од најважнијих савремених светских писаца, добитник Нобелове награде Петер Хандке, у неколико је својих дела покушавао да буде „глас косовских Срба“. Хандке, међутим, колико год био уметнички цењен и релевантан, по тиражима и масмедијском утицају не може да се мери са Џоном Гришамом. Видљивост косовских Албанаца у глобалним медијима много је дречавија, да не кажем естраднија. Они имају "селебритије" јаче и од Џона Гришама.

Ако Албанци с Косова данас прононсиране злочинце којих су се у нормалним временима срамили и њихови сународници, па и чланови породице, проглашавају „жртвама српског терора“, морали би имати барем мало више разумевања за данашњу српску позицију на Косова. С друге стране, ни за Србе поједини историјски периоди у двадесетом веку кад су Албанци на Косову заиста били дискриминисани не би смели да буду „слепа мрља“. Ипак, историја је једна ствар, а садашњост нешто сасвим друго. А у садашњости је свима јасно ко на Косову има реалну власт и моћ, а ко тој власти и моћи може једино бити жртва.

Кад би се набројала сва непочинства почињена против Срба на Косову у последњих четврт века, кад би се све то конкретно и документовано изложило, а ако парафразирамо поменуту сцену из чувеног Гришамовог романа, каква би снажна, недвосмислена и конкретна реакција уследила, само да жртве  нису – Срби?

Мухарем Баздуљ - Kosovo online