Следећег уторка (06.06.2023) у кафе-књижари "Буква" у Скопљу, са почетком у 19.30 часова, СПОНА - Српски културно информативни центар, ће представити ексклузивног госта. То је књижевник, новинар, публициста, преводилац..., хроничар овог времена и одличан познавалац прошлости ових простора - Мухарем Баздуљ.

Баздуљ је по образовању дипломирани студент енглеског језика. Из родног Травника, преко Сарајева, дошао је у Београд, који је заволео кроз сећања свог оца на војничке дане. Своје детињство памти као идиличну слику социјалистичко одрастања где није било важно које сте вероисповести. Рат у Босни је све драстично променио...

У Скопљу, у организацији СПОНЕ, Мухарем Баздуљ ће промовисати свој актуелни, недавно објављени роман "Невидљива дружба". О његовом књижевном делу ће говорити писац Александар Прокопиев, Милутин Станчић, испред СПОНЕ ће се осврнути на животне ставове Баздуља, док ће новинар Иван Бећковић причати са Мухаремом о његовој фасцинацији музиком.

Македонска публика која прати књижевност одлично зна ко је Мухарем Баздуљ. На македонском већ су преведене његове књиге "Лутка од марципана" и "Ђаур и Зулејха", а Скопље као град га је одавно освојио.

Као и музика "Леб и сол"-а, "Мизар"-а, "Анастасије"..., па и Тошета Проеског.

Није мали број Ваших читалаца који су ми рекли да се актуелни роман "Невидљива дружба" „чита у даху“. С обзиром да је ово Ваша - питај Бога која по реду књига, занима ме како успевате са том дугом километражом писца да и даље држите цитаоца „на готовс“?

- Књижевност је, рекао бих, уметничка дисциплина у којој вас често баш “дуга
километража” коју помињете тера да увек тражите нове углове и нове технике.
У “Невидљивој дружби” сам покушао да напишем роман у којем нема ниједног
“ентера”, нема пасуса, поглавља, све је један непрекинут исказ. Ако тај вртлог
ухвати читаоца, та се књига заиста, чини ми се, мора читати у даху. Нисам ја,
наравно, први који је покушао тако нешто. Слично су писали Сарамаго и Бернхард, слична је Керуакова идеја у фамозном роману “On the Road”. У сваком
случају, радује ме да досадашњи читаоци књиге често говоре да су је прочитали,
што би се рекло, “из цуга”.

У неким најавама стоји да је "Невидљива дружба" Ваш аутобиографски роман. Па, у којој мери је то тако?

- Рекао бих да роман уопште није аутобиографски. У њему, наравно, има
детаља које сам “преузео” из свог живота, али још је више детаља из туђих живота.
Основни биографски детаљи главног протагонисте немају скоро никакве везе са
мном. Али опет, осим код научне фантастике, читаоци често мисле да писац увек
пише о сопственом животу. У неком ширем смислу је то тачно јер све у животу
писца може послужити као надахнуће, али ипак прави аутобиографизам је нешто
сасвим друго.

Ко је као писац највише утицао на Вас? Кога сте највише читали кад сте за
читање стасали?

- У годинама кад сам постајао писац, то су понајпре били Иво Андрић и Данило
Киш. Они остају важни утицаји и касније, међутим, придружују им се и писци као
Исмаил Кадаре, Џон Берџер, Милан Кундера, Едуардо Галеано итд. У дечијој
доби много сам читао Ћопића и Дикенса, а генерацијски сам такође био страшно
склон читању стрипова: од оних легендарних из “Златне серије” и “Луновог
магнус стрипа” (Велики Блек, Командант Марк, Мистер Но, Марти Мистерија…)
преко “Алан Форда” до “Корта Малтезеа”.

У којој је мери су Вас Травник и Босна обликовали као личност, а у којој је Београд, где сада живите, изоштрио Ваше перо?

- Па ја сам у Босни живио до своје тридесет и пете године, оне године којој је Данте дао толику тежину у “Божанственој комедији”. Дакле, ја се јесам примарно формирао у Босни, највише у Травнику, а понешто и у Сарајеву, али да ових десетак досадашњих београдских година ми је и “изоштрило перо” и на неки начин артикулисало моје искуство. Босна и Србија су менталитетски доста сродне средине, али Београд је ипак посебан и друкчији од свих осталих јужнословенских градова, можда понавише због те величине јер у неким стварима квантитет заиста ствара квалитет. Људи у Београду на леп начин знају да покажу да воле и цене ваш рад. Из неких мистериозних разлога у Београду сам се малтене од првог тренутка осећао као код куће, а откад ми се овде родило дете то се осећање сасвим употпунило.

У Вашим делима живе људи са ових простора, све је надахнуто емоцијама,
историјом… Балкан је за Вас “Буре барута”, или “поље за културно надметање међу народима”, како је истицао Гоце Делчев?

- Па Балкан је, наравно, и једно и друго, у зависности од историјског тренутка и од
тачке гледишта. Али ја волим Балкан и мислим да је за уметнике чудесно
инспиративан. Дерогирање Балкана често долази од људи који остатак света
заправо слабо познају. Ми можда имамо проблем са инфраструктуром, лоше су
нам железнице, примера ради, али у много чему квалитет живота код нас је
супериоран у односу на делове света који на нас гледају с висине.

Музика је нераскидив део Вашег живота. Како сте “упали” у тај свет?

- С једне стране је то генерацијска ствар. С друге стране, увек сам био
“меломан”. Ишао сам у музичку школу. Моји најбољи другови из тинејџерских
година су сви свирали по алтернативним бендовима. Чини ми се да већина писаца из моје генерације има нереализован сан да буде нека врста Боба Дилана,
односно да би радије своје “поруке” слали преко електричне гитаре, него преко
компјутерске тастатуре. А кад се испоставило да сам ипак бољи из области писања
него из области свирања, открио сам да ми прија да пишем док слушам музику. А
волим такође и да пишем о музици. Популарна музика ми је, знате и сами, често и
литерарна инспирација.

Долазите у Скопље после пар година. Ту су превођене неке Ваше књиге,
људи Вас препознају, воле… Каква су очекивања од гостовања које је
уприличила СПОНА?

- Много се радујем доласку у Скопље. Био сам ту цијели октобар 2017 на књижевној резиденцији, а такође 2020, после оног најгорег првог таласа короне, први књижевни фестивал на коме сам био у “пандемијском свету” био је баш у Скопљу. Кад год сам наступао у Скопљу, било је добро, па нема разлога да се тај тренд не настави. Волео бих да публици буде пријатно, да упознам неке читаоце, старе и будуће…

Јесте ли некада истраживали историју овог града, неке људе И догађаје?
Можда Скопље буде центар неког Вашег следећег романа?

- Јесам. Јако ми је занимљива историја Скопља и Македоније,нарочито историја
Скопља за време Краљевине Југославије. За разлику од социјалистичке Југославије, која је седиште Исламске заједнице сместила у Сарајево, Краљ Александар је за центар југословенског ислама изабрао Скопље. Отуд је у Скопљу постојала Краљевска Медреса коју су похађали многи људи које ће оставити дубок историјски траг, а међу предавачима је била и Аница Савић-Ребац. О том Скопљу лепо пише Ребека Вест. Та епоха у Скопљу ми је посебно историјски инспиративна.

Иван Бећковић