Српска музика се развијала паралелно са византијском у периоду од 12. до 15. века. Појање је било једногласно, а извођено је хорски или солистички. Доместик (диригент) је покретима руку указивао на ток мелодије. Протосалт (главни певач) је певао на почетку скраћену мелодијску припрему песме која је била формула за цело музичко дело.

Компоновање црквених мелодија је било у облику Осмогласника, за извођење црквених песама за недељну службу. Оне су се понављале сваких осам недеља у осам црквених гласова, а сваки глас је одговарао посебном модусу (тоналитету). 

          Неуме из Смедеревског музеја (издање из 19 века)

Неки Српски средњовековни записи садрже неуме (средњовековне ноте). Аутори ових композиција су: Стефан Србин, Никола Србин, Исаија Србин (који је живео и радио у манастиру Матеич близу Куманова у другој половини 15 века).

Инструменти су били присутни и на важним дворским дешавањима српске династије Немањић, као што су крунисања Стефана Првовенчаног уз звуке бубњева и гусала и Стефана Лазаревића који је дочекан уз трубе. Цар Душан је размењивао музичаре са Дубровнком. Постоји запис да је српски свирач Драган из Призрена, 1335. био градски музичар у Дубровнику.

За време турске владавине, најпознати инструменти у Србији су били гусле, тапани, зурле и тамбуре.

СРПСКИ ИНСТРУМЕНТИ У СТАРОЈ СРБИЈИ И МАКЕДОНИЈИ 

Владимир Р. Ђорђевић је у записима из јула месеца 1923, навео да је у Скопљу посетио више радионица за израду музичких инструмената за извођење народне музике. Посетио је и радионицу за израду музичког инстумента гајде, која се назива Гајдаџирница, једну од само две такве у Јужној Србији, друга је била у Прилепу. Мајстори који их израђују се зову гајдаџије, али, осим гајди, знају да направе и кавал, дудук, шупељку, двојанку и зурле. У радионици коју је Ђорђевић посетио радили су отац Вељко Јанчевић и син Панчо који су пореклом из Бадера, између Скопља и Велеса..

 Радионица са народним инструментима израђеним у Гајдаџирници у Скопљу 1923. г.

 Распрострањеност инструмената:

1.     Гајде су распрострањене готово по целој територији Јужне Србије, изузев Косова. У гајде свирају искључиво Срби и то они који су у зрелим годинама. Деца и младићи их такође свирају, ал само идући за стоком. Израда самог инструмента је врло сложена и захтева искуство и квалитетне материјале. За израду је потребна јарећа кожа и чврсто дрво (најчешће шимшир).

2.     Кавал је највише распрострањен на Косову и Метохији у крајевима где живе Албанци. То је инструмент који је направљен од шездесет до седамдесет центиметара дугачке, праве цеви од јасеновог дрвета, која у доњем делу има више рупа.

Кавал

3.     

Дудук је инструмент распрострањен у северним деловима Јужне Србије, у Кумановском крају, а идући према југу је све ређи. Дудук се обично прави од шљивовог дрвета и то само због лепе боје. Пошто у Јужној Србији шљивово дрво није често, израђује се од шимшировог дрвета. На дудуку се најчешће свирају игре у комбинацији са гајдама.

Дудук

4.     Шупељка је најраспрострањенији инструмент у Јужној Србији, највише у околини Скопља. У овај инструмент најчешће свира српска чобанчад. Израђује од двадесет до тридесет центиметара дугог шимшировог дрвета или бивољег рога, тако што се на пет до шест једнако удаљених места пробуше рупе

На шупељки се свирају игре и песме.

Шупељка

5.     Двојнице су распрострањене свуда по Јужној Србији, а највише у околини Скопља и Велеса и најчешће их свирају Срби, а понегде и Албанци. Израђује се од јасеновог дрвета и то су, у ствари, два дудука један поред другог. Приликом свирања се дува у оба дудука у исто време. Тон двојнице је елегичан и на њима се импровизују мелодије неодређеног ритма. На двојницама се највише забављају чобанчад и рабаџије кад су на путу.

6.     Зурле су распрострањене свуда по Јужној Србији, најчешће тамо где има Рома, сем у Велешком крају где се нађе понеки Србин да у њих свира. У мале зурле се најчешће свира у Куманову, Гњилану, Приштини, Митровици, Гостивару. Зурле су присутније у Тетову, Скопљу, Велесу, Прилепу, Битољу, Штипу, Кочану, Кратову… Инструмент је налик дугој цеви са ширим, конусним завршетком на крају. Израђује се од шимшировог и јасеновог дрвета. Свирање у зурле се не може замислити без тупана (бубња). При игрању тупан даје ритам. Најчешће се свира за време Рамазана када у ноћи иду по два свирача од куће до куће и сакупљају бакшиш.

Приредио Радован Милковски у Куманову 23. 04. 2024. г.

Текст је објављен у Слову новембра 2024.

Извори:

Ђорђевић, Влад. Р. (1926), Скопске Гајдаџије и њихови музички инструменти, Скопље: Гласник Скопског Научног Друштва

Пејовић, Роксанда (1984), Представе музичких инструмената у средњовековној Србији. Београд: САНУ

Томић, Дејан (2019), Срби и европски композитори: српска музика у делима европских композитора, од XIX до почетка XXI века, Нови сад: Музеј Војводине