Професор Горан Максимовић је подсетио да је „Милутин Станчић рођен у Скопљу, одлично познаје простор Вардарске Македоније, то је његов ужи завичај, кроз низ његових активностии и у оквиру његових интересовања он је пропутовао Македонију уздуж и попреко, познаје сваку стопу“. Како је рекао, не постоји ни једна река, ни једна планина, ни једно село, где није био. Не постоји ни један меморијал војничко гробље где није био. Отуда је он најпозванији човек да пише о Македонији и из те перспективе читамо његово дело.

Сведочења

- Прва песпектива је књижевна. Упознаје нас са најлепшим странама природе и поднебља, људи, менталитета овог простора. 

Ту се упознајемо са невероватним пределима, попут кањона Матке, упознајемо се са Охридским језером, долином Вардара,са читавим низом невероватних феномена који су овај простор учинили готово божанским, дајући му ореол метафизичности. Са друге стране, ти записи су и слика реалног живота. Села која пропадају, наравно није то карактеристика само овога простора већ села читавог Балкана, Како је писао Иво Андрић – како умире које село како умире која старица, тако умире једна прича, умире једна песма, умире једно искуство, једно сећање.

И зато Милутин Станчић путује, разговара са људима у нади да ће записати нешто од онога што ће ти сабеседници рећи у већ дубоком животном добу, свестан да када се они упокоје све ће бити заборављено То све прави ову књигу као пример изразите литерарности...

Наравно ова књига има и други аспект који можемо да сврстамо у дело публицистичке прозе. Он обилази различите меморијале, војничка гробља, он обилази различите манастире, или манастиришта. На тим путовањима је често сам, или са групом својих истомишљеника, али и у групи стручњака државних институција из Београда и Скопља, који утврђују стање тих мнеморијала. Тако да је он нека врста сведока, новинара, публицисте који преноси своја искуства, која су често веома лоша. Велики број тих меморијала је запуштен зарастао у коров и шибље, неки су „грађевинским захтевима“ обрисани са лица земље и више и нема трагова постојања. 

Тако да су та искуства можда и најпотреснија. При томе, наравно, сваки од тих меморијалаје и опомена свима нама да више никада не би смели да дозволимо да се понове таква страшна стзрадања у ратовима, братоубилачким сукобима...