Боже, опрости ако грешим, али ја сам на Ђурђиц, лета господовог 2023, у Музеју Македонске борбе у Скопљу, гледајући слике се изложбе „Свети новомученици јасеновачки у светлости васкрсења“ монахиње Марије (Антић), пожелео да цртам као Марија. Да ли сам том жељом, пожелевши нешто што неко други већ има, увредио Господа?

- Оче, јели то грех? – питам епископа пакрачко-славонског Г. Јована, који је говорио на изложби.

- Није – рекао ми је свети отац, додавши – То је дар!

И управо је тај дар, од кога, ако не од Бога самога, добила монахиња Марија Антић, чије смо слике, иконе, мала ремек-дела успомена, гледали задивљени сви ми који смо тог празничког дана присуствовали изложби.

Циклус слика „Свети новомученици јасеновачки у светлости васкрсења“ је колекција од 26 табли рађених у различитим техникама, које је монахиња Марија, припадница монашке обитељи српског православног манастира Рођење Светог Јована Претече у Јасеновцу, насликала током претходних година, од новембра 2017. до јуна 2022.

Ни њој најближе, мајка Љиљана и сестра Милена, ништа нису знале о том божјем дару који поседује Марија, док нису виделе слике.

- И као мала, а рођена је 1982. године, била је јако уредна – прича нам мајка Љиљана и објашњава Маријин пут у монаштву. Марија је прво отишла у манастир Бешка на Скадарском језеру 2011, а 2015. се замонашила. Од 2016. је у јасеновачком манастиру Рођење Светог Јована Претече.

Сликарски дар монахиња Марија је усавршавала и ове јесени у једном манастиру на Уралу, познатом по фрескописанију и иконописанију. По образовању, монахиња Марија је технолог смера Заштита околине, а као уметник се сама развијала.

Живописни предели око Скадарског језера и сам манастир Бешка, познати као Зетска Света Гора, инспиративно су утицали на монахињу Марију и тамо су настала њена прва ликовна дела, а благослов да ту и остане, тада знатижељна и амбициозна девојка, добила је од сада упокојеног Митрополита Амфилохија. Непланирано, поново као дар од Бога.

Ипак, „Великомученике јасеновачке“ почела је да обликује по доласку у манастир у Јасеновцу.

Монахиња Марија је са посебном пажњом насликала децу, која као анђели са неба све нас моле да их не заборавимо и да опомињемо да се овако нешто никада не понови – прича нам њена мајка Љиљана.

Иако нису у литургијској функцији, слике монахиње Марије, дубоке, смирене и нежне лепоте, јесу иконе у најширем значењу те речи, допуњује др Јелена Ердељан кроз студију о овој изложби.

Како каже монахиња Марија – ...Оне представљају новомученике јасеновачке и настале су као чинилац, инструмент и модус молитвеног сећања на невино пострадале мученичке жртве, изнад свега на децу.

Слике монахиње Марије су сведочанство о страхотама и чудовишним видовима злочина, тачније геноцида спроведеног над Србима, Ромима и Јеврејима у паклу на земљи – логору смрти Јасеновац, централног места зла у Независној држави Хрватској. 

Слике су настале на основу унутрашњих визија монахиње Марије на местима страшних страдања и на местима на којима данас, под хумкама, на простору некадашњег логора, почивају земни остаци, а заправо реликвије јасеновачких новомученика. 

Како монахиња Марија истиче – Мноштво екстремно стравичних, тескобних и тешких сведочанстава из јасеновачког пакла која су нам оставили очевици и потомци преживелих, кроз живу реч и слику, изузетно потреса најдубљи бездан човековог битија и сабира се у врисак.

Тај врисак она препознаје у слици Едварда Мунка, као и у сликаревом објашњењу смисла и симболике овог његовог дела, али и у стиховима „Јаме“ Ивана Горана Ковачића. Ту је, свакако, и незаобилазна „Стојанка мајка кнежопољка“ Скендера Куленовића, која под Козаром, међу лешевима, тражи свог Срђана, Мрђана и Млађана.

Слике монахиње Марије, сведочанство ужаса, као филм Роберта Бењинија „Живот је леп“ о страхотама нацизма, без капи крви или бруталности, својом нас суштином уводе у тему геноцида у уметности. Ова дела просторе смрти представљају у њиховој есхатолошкој стварности - као просторе васкрсења, чија се истина темељи на једном празном гробу, оног у цркви Гроба Господњег, у светом граду Јерусалиму – написала је др Јелена Ердељан, аутор изложбе и текста веома импресивног каталога, који прати ову изложбу.

Да се зло никада не заборави. И не понови!

Иван Бећковић