На Нишком сајму данас је уприличено треће представљање издаваштва Scero print-а – две библиотеке Вардарски цветови, и Едиције Путокази која је рађена у суиздаваштву са Српским културно инфоирмативним центром СПОНА из Скопља. Програмски директор центра СПОНА, Милутин Станчић је тим поводом доделио признање – Вардарску повељу, Ненаду Серафимовићу, власнику штампарије Scero print и издаваштва, „за изузетан допринос ове две институције и афирмнисању књижевне прошлости на простору данашње Северне Македоније“.

Захваљујући на признању, Серафимовић је рекао да му је драго да „наша Едиција „Вардарски цветови“ већ има четири наслова, и уз Божју помоћ, очекиујемо да ће у наредном периоду бити објављена нова дела“.

У поменутој Едицији су четири збирке песама чији аутори живе на простору Северне Македоније. Поред тих књига на сајму је представљена и нова књига у Едицији Путокази, студија професора др Горана Максимовића „Путокази са југа“. Књига је усмерена на књижевно историјске и културно историјске студије које се баве књжевном прошлошћу па и садашњости јужноморваског – вардарског поднебља – јединственог духовног, културног, уметничког...

У последње три године у Едицији Вардарски цветови објављене су четири књига. Прва је Збирка песама „Септембарске зоре“ Милутина Станчића, на основу које је и покренута заједника едиција, и библиотеке која афирмише савремене српске писце на простору данашње Северне Македоније.  Друга књига из ове едиције је књига Теодоре Цветковић „(О)сећања“, и трећа збирка песама Саше Гигова Гиша „Осуђен у одсуству“. Четврта књига објављена ове године је Збирка песама Милутина Станчића „Прикривени благослов“.

Осврте на све ове књиге веома подробно је на презентацији изнео професор Максимовић. Посебно је говорио о рукописима Станчића.  

- Милутин Станчић је први рукопис „Септембарске зоре“, у Едицији Вардарски цветови, припремио 2023. године. Тај рукопис је веома специфичан, објављен када и његова књига „Записи из Македоније“, једна врста путописне историографске есеистичке књиге, у којој је приказао савремени тренутак на простору Северне Македоније и наслеђе српоскога, књижевнига, духовнога, уметничкога и вјерскога и националнога живота на овим просторима. Јужноморавски-вардарски простор је био веома важан у историји српскога народа то је родно место старога српског језика, то је родно место старе српске државности, ту су наши цареви краљеви имали своје престоце, ту су се проглашавали за краљеве и цареве. Није ништа случајно да су на том простору саграђени једни од највећих најдрагоценијих богомоља и цркава, и манастира који су обиљежили веома важан утицај и улогу српскога народа на овоме простору.

Рекао је да Збирка песама „Септембарске зоре“ представља неку врсту стиховане верзије књиге „Записа из Македоније“, јер све што је у њој нека врста прознога рационалнога исказаног прожетог лирским сликама поетским увјерењима, сада је у збирци песама „Септембарске зоре“ преточено у стихове и песничке слике. „Записи из Македоније је књига која приказује неке од великих историјских споменика на простору Македоније, значајне грађевине, вјерске, али и историјске и друге, приказује меморијале које је српски народ живећи и ратујући у бројним ратовима оставио на простору вардарскога и јужноморавскога поднебља.

Путујући кроз те путописне слике и записе ми идемо од Бакарнога гумна, као једног од важних локалитета за идентитет српскога народа на простору Вардарскога поднебља, односно на простору данашње Северне Македоније, а онда се крећући се лијевом и десном обалом Вардара идући на исток и запад данашње македонске државе суочавамо са бројним веома важним локалитетима. Један од записа је посвећен Богородици Перивлепти, ту су записи везани за централну, затим за северну Македонију, кумановски крај и тамошње манастире, посебно Светога Ђорђа у Старом Нагоричину. Приказане су и неке природне љепоте овога поднебља од извора реке Вардар на Врутоку до бројних других локалитета у долини Вардара који су обиљежили живот српскога народа.

- У Збирци „Септембарске зоре“, Милутин Станчић са једном снажном поетскиом енергијом  исказује своје осећање и све оно са тих сусрета прошлости и садашњости народа на том простору и казујући стварају једну врсту песничких слика.

Када је реч о најновијој књизи Збирци пјесама „Прикривени благослов“, наставља се исти поетички принцип, иста врста уметничкога надахнућа, све оно што је отворено у „Записима из Македоније“, и што је присутно у „Септембарским зорама“, пројављује се у и овој зборци пјесама. „Прикривени благослов“ је заправо једна врста духовнога задовољства и среће аутора што живи на простору на којем је могуће на тако снажан начин суочавања са српским наслеђем , са прошлошћу свога народа, па и са савременим колико год био болан и неопријатан за српски народ јер је све мање Срба на том простору, све су наши историјски меморијали манастири цркве преобликловани, преименовани, губи се њихов идентитет, али остају записи као трајни документи једнога времена и постојања.

Стихови из „Прикривеног благослова“ говоре и о још једној веома важној димензији коју Милутин Станчић жели да искаже, а то је сусрет са значајним и драгоценим људима који живе на овом јужноморавско-вардарском поднебљу. И та врста сусрета са тим људима, је слика те среће надахнућа, разговора, искустава и свега онога што та поезија носи.

Оно што је важнио за поезију Милутина Станчића је чињеца да су те песничке слике веома аутентичне, доживљене указују на одређене локалитете, Дојрана, Скопља, Тетова,али се та слика шири на југословенске просторе где живи српски народ, према Херцег Новом, Боки Которској и бројним градовима који су били важни на тим путовањима и тим сусретима суочавањима са идентитетом српскога народа са историјом често и трагедиијом српскога народа на просторима са којима се Милутин Станчић суочава.

Веома важну улогу ту игра и Стара Србија, Косово и Метохија, читав тај простор који такође припада овом поднебљу истог језичког наслеђа, култури која обиљежава и носи овај простор.

Када је реч о Збирци песама Теодоре Цветковић реч је о књизи која носи назив (О)сећања можемо је читати и као љубавну поезију и као сећања есеистичких лирских записа која која буди снажне успомене песникиње везано за њену породицу, породично поријекло, родни град. Она је иначе из Куманова. Тако да је то необичан спој једнога женскога рукописа, снажних осећања са овим свакоидневним суочавањима рационалном спосзнајом живота који нас окружује и који је пун тих болних искушења, лијепих и ружних тренутака, али у сваком случају показује једну врсту снажне способности да се тај свијет на прави начин мијења.

Четврта збирка пјесама, о којој је говорио Максимовић је аутора Саше Гигова Гиша, мултимедијалног умјетника, пјесника, музичара из Скопља, представља специфичну врсту суочавања, са животом веома необичнога човјека различитих талената, суочавања са животом који је сам по себи уклет, који носи једну врсту негативне енргије, и спознаје, тако да то негативно искуство у савременоме тренутку буди у њему са једне стране веома снажна негативна осећања, али Саша Гигов Гиш није пјесник песимизма. Он и у тим негативним расположењима трага за тренуцима среће и задовољства и он вјерује да свако од нас што пролази кроз живот такав сложен какав јесте прожет читавим низом политичких, јавних искусшења, унапред је осуђен а да је наша борба и одбрана од те осуде чиме доказује праве разлоге постојања.

Ова збирка пјесма је настала као омаж као посвета његовој мајци Српскињи Радмили Стојановић написана на српском језику, и, показује пјесникову жељу да сачува и тај дио свога идентитета који је наследио од своје мајке.

- Поред овог објективно субјективног свијета, оценио је Максимовић, поезија свих уврштених књига, а то је случај и са Сашом Гиговом Гишом, носи једну наглашену метафизичку димензију трагање и проналажење смисла постојања у овим божанским сферама духовности, религиозности, у вјери да све оно што доживљавамо у свакодневном животу, показује нам да је божанска воља снажнија од ове људске земаљске. Вјерујем да свака од ових књига, поред тога што показује да је глас савремених српских писаца у Македонији још увијек жив открива једну веома снажну умјетничку поезију да су написане ових неколико година, и да пјесници који долазе са простора данашње Северне Македоније на равноправанм начин могу као и други српски пјесници и да и они припадају српској култури

Максимовић се осврнуо и на своју књигу из Едиције Путокази, која се бави књижевно историјским, културно историјским студијама везаним за простор јужноморавског – вардарскога поднебља. Читава едиција је и покренута са амбицијом да се подстакне истраживање овога простора управо из ових наведених разлога, културно умјетничке, умјетничко историјске и сваке друге перспективе. да би се доказало да је прошлост српскога народа на овоме простору била веома снажна и да заслужује да се чак и тамо где су њени трагови обрисани, да се обнове сјећања на тај простор.

- Уврстио сам неке текстове везане за простор Ниша и јужне Србије. Прва студија је посвећена књижевним критикама у часописима Црквени гласник у Лесковцу који је излазио 1887. или 1889. часопису Слава у Нишу 1896. године, па четири године касније Градина 1900, Друга студија је посвећена првој збирци пјесама Љубице Николе Ђорића која је објављена на југу Србије.

Једна од студија је посвећена и путописној прози Рада Драинца једног од највећих пјесника југоисточнога и овог јужноморавскога вадарскога поднебља, пјесника Топлице, али и истовремено и једног од највећих писаца овога простора, јер су његове путописне репортаже поготову његови записи о родној Топилици о Македонији, о јужноморавском простору, Нишу, нешто што је најљепше, најбоље написано у том међуратном периоду о српском просторо о српској духовности уопште.

Један одд текстова је посвећен Анђелку Крстићу, српском писцу из Македоније који је рођен у Лабуништу 1779. године, и који је био један од најбољих прозних писаца новијега доба којег је дала Вардарска Македонија. Анђелко Крстић је по једној збирци приповједака  објавељеној 1932. године од Српске књижевне задруге, где се посебно антологијски издваја припвјетка Печалбарева жена, која говори јасно шта су његове основне теме. Бави се судбином људи тога простора, печалбарском судбином јер је највећи део мушкараца са овога простора ишао у печалбу по читавој Европи, а онда су њихове супруге, мајке, бринуле о остатку породице - о не само социјалном него општен опстанку и биле најснажнија брана за олчување тог српског идентитета на простору данашње Северне Македоније.

На жалост у историји сропске књижевности је скрајнута улога Анђелка Крсића. А поред ових приповедака он је написао и један од најбољих романа на српском језику, то је роман Трајан. За то дело је 1932 године добио годишњу награду тадашње Краљевске српске академије наука написан на српском језику.

Завршна студија је полсвећена управо Милутину Станчићу, и његовој књизи „Записи из Македоније“, у којој сам ја указао на те различите жанровске карактеристике. Оно што је једна од битних особина је изузетна способност да прозни текст укомпонује са фотописима, са фотографијама, тако да је заиста једна путописна књига која и визуелно и значински проводи и кроз прошлост и кроз садашњост.

Станчић је прочитао песме из своје збирке - Матеич, Болничке сузе у Охриду и Отпис.

Презентацију је својим изузетним вокалним наступом улепшала Драгана Виденовић која је отпевала песме Облагале се девет овчара, Касаба и Магла паднала в долина.

М.С.