Заиста, заклоњен од погледа и заштићен од буке велеграда суморним низом соцреалистичких павиљона који се пружају низ Цвијићеву, овај мали лавиринт тесних уличица овенчан породичним кућама као да живи некакав свој живот, друкчији од оног у осталим деловима Београда, пише Политика.
У Професорској колонији станују староседеоци и њихови потомци. Сви се познају и јављају једни другима, учтиви су и ненаметљиви, предусретљиви кад устреба и толерантни ако се мора. Идеалне комшије.
То је зато што су у најлепшим деловима Београда живели имућни, а овде само учени људи. Ово насеље је, уосталом, и настало тако, наменски, за професоре Београдског универзитета, а у време градоначелниковања Косте Куманудија. Наиме, Београд је непосредно после Првог рата и почетка рада Универзитета имао муке са смештајем професора. Само што је тада било и воље и начина да се та мука бар делимично реши.
А решено је тако што је на десној обали Славујевог потока Генералним урбанистичким планом града из 1923. предвиђено да се управо ту, на до тада пустој ледини, на којој су биле старе циглане које су „кумовале” Палилули, подигне ново насеље за оне који су држави тада били најпотребнији.
Не зна се ко се тога сетио, али је познато да су професори Београдског универзитета израдили пројекат типских породичних кућа по узору на неке скромније градске виле. Биле су то мале и једноставне, најчешће приземне зграде квадратне основе, понека од њих са еркером или балконом према дворишту и с вртом испред или иза куће.
Београдска општина дала је дозволу за градњу, а професори, четрдесет њих, састали су се марта 1926. године и основали технички биро за изградњу колоније. Куће су биле скромно опремљене и коштале око 300.000 ондашњих динара. Хипотекарна банка одобрила је повољне кредите па се не би требало чудити што је кућицу ту добио и понеки виши банкарски чиновник.
Изграђено је 58 кућа и у њих се уселило 45 професора Београдског универзитета, а међу њима је тада и доцније било чак четрнаест академика, интелектуалне елите Београда. Било је и мноштво оних који су већ уживали светски углед: Милутин Миланковић међу првима (за кога се верује да је по струци био геније, а да се успут бавио армиранобетонским конструкцијама, истраживањем осунчаности Земље, менама ледених доба и „препакивањем” старог и новог календара).
Али, упркос племенитим намерама, слика је била далеко од идиличне.
Професор Тадија Пејовић, врсни математичар, први асистент Михаила Петровића, описао је у мемоарима почетке живота у Професорској колонији:
„Зидање моје зграде, као последње у низу, кренуло је крајем септембра и довршено крајем новембра 1926. године. Иако је било довршених зграда, нико се није усељавао јер су зидови били влажни. Улице су биле просечене, али без икакве калдрме, а о асфалту и да не говорим. Кад падне киша, наиђе Булбулдерски поток који одсече нашу новоименовану Професорску колонију од Београда. Како сам становао у влажном стану, уселим се у нову кућу 29. 12. 1926. Још нисмо имали деце па смо супруга и ја сматрали да ћемо лакше подносити влагу у нашој, него у туђој кући. Преко дана нисмо код куће већ на послу, а ноћу ћемо спавати при отвореним прозорима…”
Писао је професор и о запомагању житеља колоније код општинских власти да им се улице калдрмишу, али чиновници се на ово нису претерано узбуђивали. Дотерали су једаред пред сваку зграду некакву угљену шљаку која се после кише брзо претварала у црно лепљиво блато. Кукали су да им се надокнади бар мањи део трошкова за постављање водовода и канализације, али узалуд.
„Кад падне киша, блато до глежњева, а кад киша стане, све се претвори у дебео слој прашине… Услед великог блата сви смо носили каљаче везане канапом за ноге да не би остале у каљузи. Није било довољно привезати их за ципеле, јер се догађало да и ципела остане у блату.”
О том блату се на страницама „Политике” често оглашавао и Богдан Поповић, најстарији житељ колоније, а приче је објављивао с наднасловом – „Блатно стање”.
Поводом обележавања неке округле годишњице Професорске колоније на кућама су постављене табле са именом и краћом биографијом негдашњег станара. До тада, те табле су постојале само на кући Милутина Миланковића и на оној у којој је легат Надежде Петровић.
Али, ту су се испречиле неке недоумице. На пример, кућу професора Јеврема Недељковића наследио је зет, академик Живојин Бумбаширевић, ортопед светског гласа, а њега синови Владимир и Марко, такође чланови САНУ. Па како и коме посветити плочу или има ли смисла поставити више обележја? И шта би са кућама које су срушене током ратних преоравања Београда, а на њиховом месту су доцније никле нове, с новим станарима и власницима, а има и таквих.
У Колонији још живе професори, а међу њима и све више академика.
.jpg )
.jpg )
