Према А. Урошевићу (1949), између 1840. и 1870. године попуњава се празни међупростор, али се Куманово и топографски шири. Варош махала се проширује према југоистоку, све до простора између садашњег Нагоричког и Пројевског Сокака. Иначе, Варош махала се налази око данашње Старе Цркве Светог Николе. Сви ови сокаци које смо споменули на почетку су почињали или су се завршавали на пространој Тумби. Тумба је била централни део града и чвор где су све путне артерије водиле ка њој или су одатле почињале.

Нагорички сокак је почињао од простране Тумбе и простирао се до Кланице и Сушаре коже, обе у својини тадашње Градске управе. Изнад кланице је узвишено место, где су се налазила трла за чување оваца и копе сламе, у народу позната као Банево Трло. Уствари, Нагорички сокак, је име добио по сељацима из села Старо и Младо Нагоричино, који су при доласку на пијацу у Куманову, морали туда да прођу. На самом улазу у Нагорички сокак, налазила се општинска Баждарина, где су људи, кад су долазили на Кумановску пијацу, плаћали таксу - Баждар за своје производе. 

Нагорички сокак је био познат и по томе што су се на њему налазила три производна објекта - Аутоматски Млин „Жеглигово“ (Манушев млин), Радионица за шивење мушке кошуље „КИР“ (Кумановска индустријска рубља) у власништву Владе Шумана и Шарлаганџиница на парни погон у власништву Николе Пешева. 

1935. године, Павле Стојковић из Ниша, Стојко Лопарски и браћа Манушеви, изградили су аутоматски млин „Жеглигово“ на електрични погон, са машинама увезеним из Немачке и Мађарске који је почео да ради тек 1937. године и упошљавао је 21 радника.  Касније ће Манушеви откупити делове фирме од својих ортака и постаће власници овог индустријског објеката. Млин им је касније био одузет од стране комунистичке власти.

Иначе, Породична кућа браће Манушеви – једна од најлепших у предратном Куманову, 2024. године.

Кућа породице Манушеви са лепим архитектонским обележјима, изграђена 1929. године, још увек стоји на Нагоричком сокаку и данас сваки пролазник поглед скреће ка њој. Браћа Јован и Васил Манушеви били су угледни и поштовани људи, а једно време у њиховој кући налазила се и кафана „Крчма“.

Нагорички сокак је био познат и по томе што се у њему налазила чесма, у народу позната као Дервишка чесма.

При крају XIX века и почетком XX века, у Куманову су постојала 33 хана, а на Нагоричком сокаку су се налазили хан Караџинаца, потом Бабагинин хан,  Саре Дреначке, Пашка Ташковског-Цинцара, Туше Аџикина, Бабаћарски хан...  Највећи и најпознатији био је Бабаћарски хан. Зграда још увек постоји, руинирана и запостављена. Ту је могло да стане 300 до 400 коња, магараца, волова и друге животиње. 

На Нагоричком сокаку се налази и хотел „Солун“, који је био изграђен у првим годинама двадесетог века и био је власништво Тетовца Премча. После Првог светског рата, формирањем краљевине СХС, добио је име „Србија“. 
У Нагоричком сокаку, на почетку, са десне стране, налазио се дућан, јединствен у то време у граду по томе што су заљубљеници у лов могли у њему да купе ловачки прибор. 

Познате берберске дућане на Нагоричком сокаку држали су Славко Кобур, Јоско и Герасим Стојановски. Ту су били и ћурчијски дућани на Ђорђем Дупријом, на Стевану и Нису, а најпознатији пекари били су Нако Канаревски, Илија Јанковски, Стамен и Тасо Крив. 

У Нагоричком сокаку живели су људи који су оставили посебан траг на град Куманово. Међу њима је и породица Лопарски. Стојко Лопарски био је један од најпознатијих трговацa житом. Имао је три сина, Илију, Јордана и Трајка. Илија је био банкарски службеник који је био ожењен Немицом, а живео је и радио у Скопљу. Јордан је био познати апотекар у Куманову у периоду Краљевине Југославије и имао је своју апотеку у породичној кући, а Трајко је био значајна личност у прошлости Куманова. Био је познати бизнисмен и прави боем, а у периоду од 22. фебруара 1939. до 20. новембра 1940. године и градоначалник града Куманова.

Важно је споменути и породице Секирарски, Бабагинини, ту су, још увек, и куће Трајка Малинског, Стојана Димитријевског-Игњата, Трајка Трајковског-Мешког, Мочана, Драгутина Димковског-Гуте, Денка Младеновског и Ђорђа Тасковића. То су били познати кумановчани и угледни грађани.
У време бугарске окупације 1915-1918. године, улица је носила име Царица Елеонора. У време Краљевине СХС и Краљевине Југославије – Краљице Марије, док данас носи назив Иво Лола Рибар. 

Нагорички сокак тридесетих година прошлог века

Извор:

А. Урошевић (1949) – Куманово (Годишен зборник на филозофскиот факултет во Скопје, Природно-математички оддел, књ. II Скопје 1949, с.1-44) стр. 34
П. Трајковски – Старо Куманово (луѓе – обичаи – настани), Печатница Просвета, Куманово 1997.
Д. Масевски & М.Арсовски – Кумановo, [историја, уметност, традиција, култура], Македонска ризиница, 130 стр, 134 стр. Куманово, 2003. 
М. Арсовски - Болто – Нагорички сокак – своевиден белег на старо Куманово. Списание Корени, (Год. 5, бр. 20, декември 2006, стр. 3411-3417)

Приредио:
Филип Ђошевски, професор географије
СЛОВО, јун-јул 2024