Од 70. године рада Народног позоришта у Приштини, обележене у октобру 2018. године на новој матичној сцену у Дому културе у Грачаници, прошао је тек један трен и читав један живот. Ево нас већ на истом месту, пригодом прослављања 75 година постојања најстарије професионалне установе културе на Косову и Метохији.

Да је ово уобичајено позоришна кућа, углавном бисмо – вероватно и једино тако – говорили о 25 нових премијера које су се догодиле у међувремену и о преко 314 извођења представа у више од 55 различитих места: 17 на Косову и Метохији, 23 у другим местима Србије, 15 у региону и иностранству, као и о учествовањима на фестивалима и наградама које смо на њима добијали. И то би било сасвим довољно да се не ради о јединственој позоришној кући, са радницима након рата раштрканим посвуда, смештеној на простору која је за нас и и даље домовина, док нам неки други то здушно оспоравају.

Нажалост, или на радост можда – јер плашимо се тога шта нам „промене набоље” доносе – ништа се посебно није променило. Јесте, било је ковида и свега онога што је однео. Између осталих и нашу пријатељицу и верну гледатељку свих наших представа, докторку Соњу Ракочевић из Дома здравља у Грачаници. Али ова болест је, у нашем случају, била тек још један придодати ред бодљикаве жице око нашег позоришта и његове публике на Косову и Метохији, са северном капијом отвореном у једном правцу, према централној Србији па надаље. Административно, па и физичко угрожавање постојања, страх и неизвесност, већ су део генетског записа и наше институције и наше публике.

Не бисмо понављали оно већ речено у предговору претходног издања публикације „Упркос свему”. Требало би га можда само надопунити недостајућим подацима из претходних пет година, па да са њим чини једну проширену целину. Доста је у њему већ речено: од играња у селима, портама цркава и манастира, двориштима позоришних кућа, домовима културе у малобројним местима на Косову и Метохији у које можемо ући преко сценских простора у другим деловима Србије, у Македонији, Црној Гори, Немачкој, Швајцарској... Уместо тога, покушаћемо да са неколико накнадних догађаја посредно илуструјемо услове у којима ради Народно позориште у Приштини.

У децембру 2018. године од Министарства културе и информисања Владе Републике Србије добијамо признање „Културни образац” намењен „установама и појединцима за посвећени рад у области културе”. Наредне године добијамо Сребрну медаљу „Јован Ђорђевић” за развој театарског живота у Србији од „мајке свих српских позоришта”, Српског народног позоришта из Новог Сада. Напослетку, председник Републике Србије Александар Вучић доделио нам је 2021. године и Карађорђеву звезде трећег реда „за нарочите заслуге за Републику Србију и њене грађане у области културе”.

С друге стране, угледни косовски драматург и театролог, корифеј либералне мисли и међуетничке толеранције, наш позоришни колега, познаник, појединима из наше куће и драг пријатељ, наравно и посетилац многих наших премијера у Грачаници, Јетон Незирај – у једном послератном периоду и уметнички директор у згради где се налази наша матична кућа и сцена одакле су српски глумци, српски радници позоришта, српска публика, односно целокупно српско становништво Приштине били приморани да оду након завршетка НАТО агресије на Србију 1999. године, а што се сада зове Teatri Kombëtar већ 24 године безуспешно отвара српску драму под окриљем своје институције (која само због притиска међународне заједнице не носи име Адема Јашарија) – у осврту на рад нашег позоришта бележи у чланку објављеном 21. фебруара 2021. на сајту „С Бункер”:

„Појаснимо од почетка: постојање позоришта је готово увек чин еманципације. Међутим, треба рећи да ово позориште, које је као такво основала Влада Србије, није било ту да служи српској јавности, ни у Србији ни на Косову. Заиста, није ни основано као кућа у част оних српских уметника који су некада живели и стварали у Приштини, у позоришту које се некада звало ’Народно позориште Косова’. Не, установљено је из сасвим идеолошких разлога; да служи интересима хегемонистичких апетита Владе Србије и њиховим настојањима да покажу ’своје власништво над Косовом’. Даље, кроз свој ’декрет о оснивању’ и његове програмске политике се показало да су у служби политике. Тачније, у служби Владе Србије, која се наставила и после рата са истом хегемонистичком политиком против Косова, баш као и оне деведесетих.”

Коментаре и писање оних који нису толико „либерални” и „толерантни” као господин Незирај, излишно је помињати. Питамо се каква је то независност нечега што пледира да постане самостална држава ако јој на том путу камен у ципели представља једно „мањинско” позориште? Радујемо се донекле овоме. А и плашимо се још више због тога. Вреди, у том смислу, забележити као политички одјек оваквих коментара о карактеру наших ретких преосталих институција на Косову и Метохији излагање, тада актуелне председнице привремених институција Косова, Атифете Јахјаге, у ком наводи да је „илегалне српске институције на Косову, као што је то Народно позориште у Приштини које ради у Грачаници, потребно што пре укинути”. Много злокобније нас опомиње судбина српских цркава и манастира које су, у такође грађански означеном приштинском листу „Коха диторе”, непосредно пред мартовски погром 2004. године, описане као „српски логистички центри за нову колонизацију Косова”, што неки западни парламентарци поново обнављају као наративну матрицу, баражну реторичко-артиљеријску припрему терена пред чишћење.

Неколицина појединаца и институција власти и културе у Србији реаговало је, чини нам се, обзирно критички на писање господина Незираја. Мањи број му је, чак, јавно дао за право, наводећи како је управо реакција првих хистерична хајка на господина Незираја. Већина у српском позоришном еснафу, свиклом да – са правом и уз моралну обавезу коју увек подржавамо – жустро и масовно реагује на неупоредиво бенигније ствари у нашој култури – ћутала је. Нећемо, наравно, именовати ни прве, ни друге, ни треће. Из сваке од ових група има, уметника и професионалаца других интересовања са којима смо радили и сарађивали свих ових година. На нама је остало само да укажемо само на ову чињеницу. Само речи и рад су нам уосталом и преостали. Знамо, не чини се ово иначе пригодним приликама, али ништа у нашем случају није пригодно. Фасцинантност ових догађаја и њихових одјека, као и њихова илустративност у смислу положаја у којем се налази наша институција и њена публика на Косову и Метохији – на шта код нас одвећ олако пада пепео заборава и покров од стварне или изнуђене аутосугестивне незаинтересованости – обавезује нас да на њих макар укажемо.

На крају, да поменемо једну мање познату чињеницу у историју српског театра: прва забелешка са именима српских глумаца сеже у 15. век, у српско средњовековно утврђење на Косову, „мајку свих српских градова”, Ново Брдо; у питању су Тодор Милошевић, Вукоје Иванковић и извесни Милосав чије презиме није запамћено. Сад, јесте да је у питању судски спис у којем се поменута тројка помиње у контексту невраћене позајмице, али и то некако природно, видимо већ вековима уназад, иде уз наш позоришни живот. На нама је да имена садашњих глумаца нашег ансамбла не буду и последња која ће историја забележити да су играла за нашу публику на Косову и Метохији.

Политика
Предраг Радоњић
директор Народног позоришта у Приштини