15. март 2011.

Побожје, село побожних  људи

Изобиље природне лепоте и православних храмова из Средњег века, стара сеоска архитектура и тесни сокаци, очувани народни обичаји као и простосрдачност и добродушност мештана  красе Побожје,  село на југозападним  падинама Скопске Црне горе.

На идеалној надморској висини од 550 до 600 метара ово место представља праву ваздушну бању у којој  живи око 600 становника македонске и српске националности. Није ни далеко! Налази се на двадесетак километара северно од Скопља, на путу који води из Чучера и Кучевишта према Бродецу, Танушевцу и даље према граници са Косовом и Метохијом.

Храмови су заштитници нашег села

Према предању које и дан-данас живи и преноси се са колена  на колено, у Побожју је владала велика суша и није било  порода. Онда су људи, с вером у Бога, подигли неколико крстова око села и обновили цркву посвећену Св. Петки и манастир Пресветој Богородици, све у знаку побожности и молитве.

– Мило да ти кажемо (карактеристична добродошлица старијих људи у овом крају), од како су људи изградили ова света места, угодили су Богу молитвом и постом, па је почела киша и пород у нашим кућама. И тако је живнуо народ.  Право да ти кажем то је било давно,  пре петсто-шесто година и више, за време краља Милутина. Да ти кажем мило, тада је обновљен и манастир Св. Аранђел у Кучевишту, кажу старци.

Иначе у знак захвалности село вековима слави Малу Богородицу, а на Светог Марка (8. мај, други дан после Ђурђевдана) излазило се у поље око крстова и молило за кишу и берићет. А најважније од свега је да светиње чувају њих, њихову децу и све што имају, и тако вековима...

Дуговечност  није реткост

На Скопској Црној гори дуговечни људи нису реткост. Кажу, томе помаже чист ваздух, здрава храна, рад и како кажу, живот у складу с Богом. „Шта је осамдесет или деведесет година,покојни деда Блажо из суседног Љуботена погинуо је у саобраћајној несрећи 1974. године у 114 години живота када га је на Бит пазару ударио камион, јер је био пазарни дан, одмахују старци који су превалили осамдесету.

Кроз генерације у овим крајевима живео је и обичај да се девојке удају за млађе момке. Из практичних разлога, кажу, зрелија девојка више води рачуна о кући, деци, новцу, поштује старије, и што је најважније може да ради и да буде темељ породице, а уз то не троши много пара на дотеривање и шетање.

– Епа, мило да ти кажем, у моје време овде се чекало у ред за венчање. Село је било пуно младежи. Обичај је било да зреле девојке дају за млађе момке. На јесен или у пролеће дођу „стројници” , донесу ти неки слаткиш, похвале момка и богату фамилију, тамо-овамо, отац пристане, и мораш да га послушаш. Дајеш збор и уговори се свадба. И тако, у недељу дођу сватови и пајтон, одигра се коло...и одведе млада. Сутрадан у понедељак идеш на чесму да послужујеш воду и готово, свршена ствар, тако је било у наше време, каже држећа и румена осамдесетшестогодишња старица Јованка Стојковић.

Јованки и њеним другарицама није фалило ништа што су живот провеле у свом родном Побожју. Радећи и живећи у складу са божјим законима, изродиле су синове и кћери и дочекале унучад и праунучад, а многе и чукунунучад.

– Сточарска звона су се ујутру разлевала чак до манастира (3,5 км), а поље је било чак до Радишана (удаљено 10 км). Кад Даница изгреје пођемо да радимо, а тек кад зађе враћамо се кући. И ништа нам није било тешко. Песма је одјекивала са брда на брдо.  Зими смо преле вуну и плеле чарапе, јелеке, џемпере, ткале ћилиме и клашње и све друго што треба за чељад, каже баба Јованка о данима своје младости.

Срећом, слажу се наше саговорнице, модеран начин живота присутан је и овде. Све је пуно лакше и боље него раније. Млади људи имају удобне  домове, превоз, водовод, интернет. Имају могућност да школују децу и оду у град кад помисле.

– Другачије се живи него раније, једино је овај чисти ваздух остао исти а њега не би мењале ни за шта на свету, јер је заслужан што смо здраве и дуговечне.

Душан Силни у Београду

Кроз генерације у селима Скопске Црне горе чува се предање о доласку српских породица  са Косова. Ретки су они који не знају да кажу нешто о пореклу својих предака, њихова имена и презимена и одакле су дошли. Књиге кажу да су овде Срби живели одвајкада, а у 13. и 14. веку насељавали су се под притиском Османлија. Крајем 18. века насељавање се омасовило и трајало са мањим или већим интензитетом до средине 19. века.

– Наша лоза Стојковића као и Кметови, Пешови, Јанкови су старе фамилије,једне од најстаријих у селу, а доселиле су се за време цара Душана из Пећи. То се у нашим породицама никада не заборавља.

Можда је највећи изазов и неостварена жеља ових горштака старије генерације што нису имали кад и чиме да прошетају и виде свет.

– Мило, да ти кажем, мој Душан је био велики радник, честит човек али мало својеглав, нека му је лака земља. Говорио је како му је живот прошао овде у планини а није видео свет, па чак ни Београд. Једног лета, док је била Југославија,  вршимо пшеницу у дворишту, сакупљамо шта је Бог дао и припремамо се за зиму, а Душана нема, па нема. Нема га ни следећег дана. Познајући његову нарав нисмо хтели да пријављујемо, мислили смо да се нешто љути на нас. Али,није било тако. Дотерао се он кришом „као мајор у петак” што кажу наши људи, сео у воз и правац Београд. Тамо је прошетао тај Калемегдан, Теразије ли беше, па и до Дорћола и Топчидера отишао. Чудите се како знам сва та места. Знам, причао ми је после стотину пута,каже бака Јованка и наставља – и, тако, тамо се похвалио како је Душан из Скопља и како се никоме није јавио да путује. Кафанџије су га прозвале Душаном Силним, угостиле и испратиле на воз пожелевши му да силно издржи кад се врати.

„Велика и лепа варош тај  Београд, све имају само немају овакав ваздух и убавињу којом је Бог обдарио наше Побожје, наш  Соко град” рекао је Душан Силни на повратку и латио се заосталог посла, објашњавали су сведоци тог догађаја.

Јабучар за душу

Сточарство је у овим крајевима било вековно занимање људи. Последњих деценија млади и школовани мештани баве се производњом здраве хране. Ту су и мали привредни капацитети, млекара, насади, воћњаци, баште.

„Наш познати производ је патлиџан јабучар. Зри тек у септембру, али га муштерије с  апетитом очекују и не питају за цену. То је семе наших бака које не подноси најлон,  брижљиво се чува а по њему нас препознају на свим зеленим пијацама у граду, кажу јетрве  Дивна и Бранка које се баве баштованством.

Побожје има и реку. Уз њу десетак воденица још увеке меље каменом. Брашно за качамак или бакрдан, ко како воли, можете наћи код домаћина у селу који ће вас љубазно услужити.

Чиста изворска вода, лети хладна, а зими топла, снабдева водоводом цело село, улива се у Побошку реку и даље у Сераву, из које је каптирана вода за скопски антички аквадукт. Не изненађујте се ако нека старица изађе из сокака и дође да пере у топлој изворској води на камену, највероватније из римског доба.