Спона28. октобар 2010.


Некако наметнуто се јављају и остају недоумице и размишљања, може ли се и колико успешно учинити и конкретно помоћи у решавању битних, старих у доброј мери и наслеђених, као и нових проблема нашег народа, пре свега невладиним деловањем, а да се при том не буде под политичким притиском.


Искуства су само на око различита, бар у овом нашим условима. Свако иоле озбиљније нестраначко ангажовање, убрзо добија савете, усмерења, а затим и отворене притиске да би требало да буде под правом „капом“ и „релевантним равнањем“ до жељеног циља. Ти притисци могу бити најпре блажи, а потом и снажни, без маски и отворени до претњи и сугестије душебрижника са свих страна . И, како се добро наоружати за одбрану, окренути напред, користећи искуства за смернице и наук.


Попут неких других и у нашим искуствима овде и „на терену“ на сваком кораку се осећа сурово често и зачуђујуће подмукло политикантско уплитање, самозваних страначких кадрова који намећу своје „заштитничко“ покровитељство – назови праве стране. И, наравно, то је оно погубно што разара кохезију и убија праве резултате у невладином сектору Срба. Прескуп је данак који плаћамо сви – колективно.


Нема у тим притисцима ни мере и скрупуле, скромности и општи интерес у друштвеном, па разумљиво и у политичком смислу скрајнут је негде – иза. А, скромност је ствар интелигенције, записао је наш угледни писац, као опомену. На жалост, тога у нашим околностима нема, што би рекли, новокомпоновани политичари, скромност није на цени.


Под плаштом неких нама слабо видљивих, назови виших политичких интереса, у цену ангажовања у невладином сектору, као да су урачу- ната готово подразумевајућа уплитања чак у најбаналније пројекте у области културе и образовања. А због тих и таквих уплитања слика је у сфери образовања, на пример, таква сурово болна каква јесте. Око права на одлучивање, утицај и кадровања и у тој области, и даље се спроводи систем – обећања, наравно у зависности од припадања – „табору“. И, тако до последњег ђака који ће попут заморчета остати да учи на матерњем српском језику, не знајући чијем табору његови родитељи припадају.


Шта имамо „на терену“, хронично хвалисање „заслугама“ чиновника и њихових лидера, упркос све лошијим, готово поражавајућим показатељима.


Увек смо се клонили задирања у политичку реторику, и тога ћемо се држати. Упркос најразличитијим сугестијама, бочним притисцима и атацима.


Без тешких речи и неких закључака, позивамо само на размишљање о искуствима из ближе и даље прошлости. Постоји ли било каква заједничка црта испод рачуна из минулих година такозване свеопште транзиције која траје. Колики је данак Срба и на овим просторима, види ли се понешто од разлога за „изгубљене године“, генерације које више и не хају за додатна, нарочито политичка објашњења...


Уз знане хроничне проблеме Срба, које ваља решавати – заједнички, без подела, у Македонији следи попис становништва. Од његових резул- тата у многоме зависиће и основа могућности за решавање тих проблема. Да ли ће се и у том послу поново наметнути самопозвани „душебрижници“ који ће се независно од резултата, и даље отимати за превласт, почасти и печате, адресе и грбове, одобре и пододборе... А приказаће се, па нека нам само Свевишњи суди по мери онакви какви смо.


Милутин Станчић