Војислав Радовановић (1894-1957), похађао je  шабачку гимназију, a матурирао је у Нишу. Географски одсек Београдског универзитета уписује 1912. године. Учествује у Првом светском рату као један од 1.300 каплара. Мобилисан је 1. децембра 1914. године у чину ђака-наредника, али се убрзо разболео од пегавог тифуса.

Након успешног лечења упућен је 1915. године на фронт у близини Смедерева. После тешког рањавања, рат је провео у Крушевцу. По завршетку Првог светског рата наставио је са студијама. У Београду је 1921. године дипломирао географију. Средином 1921. године постављен је за привременог предметног учитеља, а 10. новембра исте године и за суплента гимназије у Скопљу где је служио до 30. октобра 1922. године.

На позив проф. Јована Цвијића радио је као његов асистент у Географском институту Универзитета у Београду од 1922. до 1924. Своју докторску дисертацију одбранио је 1924. године. Од академске 1924/25. изабран је за доцента филозофског факултета у Скопљу, где је предавао Географију. Ову дужност обављао је све до 3. октобра 1925. године када је постављен за ванредног професора Мудрословног факултета Свеучилишта Краљевине СХС у Загребу. У том тренутку био је једини професор Србин на Загребачком универзитету што очигледно некоме није било по вољи. И, 14. јануара 1926. године пензионисан је по указу новог министра просвете Стјепана Радића. Био је то први указ који је Стјепан Радић донео по ступању на положај Министра просвете.

Исте. године изабран је за ванредног, а 1938. године и за редовног професора Географије и Етнологије на факултету у Скопљу. За дописног члана Бугарског географског друштва у Софији изабран је 1936. Такође, био је члан, а касније и управник Српског географског друштва. Након објављивања јединственог дела о народној ношњи у Маријову 1940. године, изабран је за дописног члана Српске краљевске академије.

Уверење Опере Народног позоришта у Београду

У Скопљу је након одласка Р. Грујића из Скопља 1937, био управник Музеја Јужне Србије, у чијем оснивању је уз проф. Грујића дао кључни допринос, и на његовом челу остао све до почетка рата. Слом државе 1941. године довео је породицу Војислава Радовановића у избеглиштво, које је провео у Београду. За време рата био је редовни професор београдског Универзитета на располагању, јер тада није било наставе. Радовановић је упркос одбијању да потпише декларацију лојалности квислиншкој влади М. Недића, избегао одвођење у Бањички логор. После ослобођења земље од окупације, Војислав Радованоовић је био преузет од стране београдског Универзитета за редовног професора географије (антропогеографије) на Природно-математичком факултету, и истовремено, за професора антропогеографије, која се још једино за његова живота одржала на студијама, на катедри Етнологије Филозофског факултета у Београду. На тим дужностима радио је све до своје смрти 1957. године. Његовим залагањем, уз велику подршку тадашњег председника САН Александра Белића, основан  је Етнографски институт 1947. године. На месту управника института остао је све до своје смрти 1957. године.

Његово научно дело  може се поделити на четири главне групе радова: географски, историјско-географски, антропогеографски и етнолошки. Његово прво значајно дело, докторска дисертација Тиквеш и Рајец, започета под руководством Јевта Дедијера и Цвијића 1914. године, а одбрањена у Београду 1924. године, представља јединствену антропогеографску студију како у нашој тако и у светској науци.

Овим и каснијим радовима створио је Радовановић нове научне видике и подигао Цвијићеву антропогеогрфску школу на највиши степен. Радовановић је посветио неколико чланака сени свога професора Цвијића, трудећи се да кроз њих прикаже значај Цвијићеве школе у проучавању наших народа. У чланку Јован Цвијић и његов научни рад у Јужној Србији , Београд (1927), изложио је Цвијићеве напоре на проучавању Јужне Србије и запажања о свим етнолошким проблемима те географске целине. Исте године (1927) на Другом конгресу словенских географа и етнолога у Пољској одржао је предавање под насловом Јован Цвијић и српска антропогеографска школа, у коме излаже историјат ове школе и резултате које је она постигла. У раду Национални завет Јована Цвијића. Радовановић није само описивао резлтате Цвијићеве школе и указивао на њих, већ их је, идући стопама свога учитеља и професора, на делу унапређивао.

Указ о пензионисању

Радом Проблеми антропогеографских испитивања Јужне Србије, представљен на III конгресу словенских географа и етнографа у Југославији 1930.. у Београду, изложено је све дотада испитано у Јужној Србији. У једној од првих својих чисто етнолошких расправа Култ простонародних црквених ктитора у Јужној Србији (Гласник Скопског научног друштва III, Скопље 1927), указује на значај представљања црквених ктитора са чијих се слика, пошто су најчешће представљени с породицама, може проучавати наша племенска и властеоска ношња, која још није проучена у целини. Такође је значајан прилог О народној храни у Маријову (1928) у којем расправља о исхрани становништва ове планинске области па се задржава углавном на храстовим забранима и хлебу од жира који се онде јео у изузетним приликама.

Научни рад проф. Радовановића под насловом Народна предања о убијању старих људи, географско-етнографска поређења (Гласник Скопског научног друштва књ. VII-VIII, Скопље (1929/1930), представља јединствено дело у нашој научној литератури. Ова упоредна географско-етнографска научна студија  утврђује географско распрострањење, врсте и варијетете народних традиција о овој некадашњој, давно изумрлој појави у народном правном и религиозном обичајном животу код Јужних Словена.

Највећи део својих испитивања Радовановић је посветио Маријову, области на западну данашње С. Македоније. Отуда је настала и његова позната збирка Мариовци у песми, причи и шали, Скопље (1931), где је поред обилате грађе дат и солидан регистар, белешке о казивачима и запажања о настајању појединих врста народних умотворина у овоме крају. У овој групи радова налази се и научна студија Народна ношња у Маријову са 52 слике у тексту (из Гласника Скопског научног друштва св. XIV и XV, Скопље 1935), која представља досад најбољу студију те врсте у јужнословенској етнолошкој литератури уопште.Света Злата Мегленска, јужносрбијански култ девојке народне мученице (Споменица српско-православног саборног храма свете Богородице у Скопљу 1835-1935), објашњава како је у народу настао култ мучеништва из косовске трагедије, те да је он надахнуо ликовима својих јунака најбројнија дела нашег народног и уметничког стваралаштва.

Његов рад Марков мегдан с Мусом - култ народног хероја заштитника сиротиње раје (Београд 1952), јединствена је и оригинална по концепцији студија у нашој етнолошкој литератури. Култ Марка Краљевића изазвао је и уметничко представљање његова лика по сеоским црквама. Један пример наводи писац из околине Битоља. Та композиција приказује Марков мегдан с  Мусом. Навешћемо неке од његових најважнијих радова који се тичу истраживања Јужне Србије: Велика језера у Јужној Србији (Охридско, Преспанско и Дојранско), Београд 1934; Географске особине Јужне Србије (са 33 слике у тексту и картом у прилогу), Скопље 1937; Народно опхођење према старима у Јужној Србији, Скопље (1928); Света Злата Магленска. Јужносрбијански култ девојке народне мученице, Скопље (1935); Свети Милош Обилић. Јужносрбијански култ народних хероја, живот и рад, Београд. (1929); Сељачка буна у Маријову у Македонији у другој половини XVI века, Београд(1948); Сеоска насеља у Јужној Србији, Београд (1930), Скопље, „Савремена општина“, Скопље (1927).

Јосип Матасовић (1892-1962), гимназију је похађао у Винковцима, а студије историје и географије у Загребу, Цириху и Бечу. Докторирао је историјске науке 1915. на Бечком универзитету. Исте године почиње предавати у гимназији у Винковцима. За време Првог светског рата постао је повереник за очување старина и кустос у Хрватском народном музеју у Загребу. 1924. године именован је за доцента Опште историје новог века на Филозофском факултету у Скопљу, где је касније изабран за ванредног професора (1925) и редовног професора (1932), на коме остаје до затварања факултета, 3. априла 1941.

Након априлског рата 1941. враћа се у Загреб и постаје саветник Министарства вера и образовања НДХ. Именован је за директора Државног архива у Загребу (данас: Хрватски државни архив). На тој функцији остао је до 1958. године. Од 1943. предаје на Филозофском факултету у Загребу, прву историју уметности и културе, а од 1946. професор је на катедри за помоћне историјске науке, где је предавао до пензионисања 1959. године. У Загребу покреће методолошки врло иновативан часопис Народна старина - часопис за историју културе и етнографију јужних Славена, у којем је био главни уредник (1922-1940).

Василије Ђерић (1867-1931),гимназију је завршио у Госпићу 1888. године.Стидирао је српски, грчки и латински језик на универзитетима у Загребу (3 године) и Бечу (2 године). Докторат је добио у Бечу 1895. Око две године био је наставник у госпићанској гимназији (1894/5 и 1895/6), коју је добровољно напустио 1896. године. У априлу 1898. постао је доцент за грчки језик и књижевност у Великој школи у Београду. У октобру 1899. изабран је, а у марту 1901. потврђен за ванредног професора. У Балканским и Првом светском рату је био до 1915. у разним војним административним службама, а од 1915. до 1918. живео је у Француској и Италији.

За редовног професора скопског факултета, на предмету Етнографија, изабран је 1921, и на тој дужности остао је до 1928. године обављајући истовремено и функцију декана факултета. По својој молби је пензионисан. После тога живео је у Београду бавећи се искључиво науком. Након смрти оставио је велики спис под именом Додатак Вуковом Речнику. У спису је сакупио преко 10.000 „српских народних речи и значења којих нема у Вуковом Рјечнику.За време свог рада у Скопљу, он je са много ревности и труда проучавао дијалекте Јужне Србије. Неки од најзначајнијих радова су му:О српском имену по западнијем крајевима нашега народа (1901, 1914), О српском имену у старој Србији и у Македонији(1904), Неколико главних питања из етнографије Старе Србије и Маћедоније (1922).

Евгениј Васиљевич Ањичков (1866-1937), студирао је у Петрограду, а касније био доцент на универзитетима у Кијеву и Москви. Након бошљевичког преврата, долази у Београд, где је на универзитету предавао Упоредну књижевност. На Филозофском факултету у Скопљу је у периоду 1926-1936. г. као редовни професор предавао предмете Француски језик и књижевност, Историја књижевности и Упоредна књижевност.

Петар Андрејевич Митропан (1891-1988), Био је унук чувеног песника Васиља Кулика. Завршио је студије руског језика на Историјско-филолошком факултету у Москви. После Октобарске револуције, емигрирао  је 1919. године и настанио се у Краљевини СХС. Постаје професор руског језика и књижевности на Филозофском у Скопљу 1920–1941. Превођењем се бави од 1924. године. У периоду 1931-1941. године био је главни лектор руске граматике на факултету у Скопљу.

Поред сарадње у великом броју наших часописа и листова, а посебно Гласником Скопског научног друштва, објавио је већи број чланака из руске књижевности, посебно објавио књиге Прилози за историју штампе (1933), Руски писци (1934) и Пушкин код Срба (1937). Након завршетка рата био је лектор руског језик на Универзитету у Београду и предавач на Дипломатској академији. Одиграо је значајну улогу у установљењу српске русистике и методике наставе руског језика у Југославији.

Станко Караман (1889-1959), гимназију је завршио у родном Сарајеву 1912. године, а природне науке почео је студирати на универзитетима у Загребу и Напуљу. Након прекида за време Првог светског рата, 1918. наставља студије у Загребу, где је дипломирао 1920, а следеће 1921. године и докторирао. Од 1919. до 1924. је асистент у Народном зоолошком музеју и Зоолоошком институту у Загребу.

Проучавајући радове водећих научника тадашње фауне Балкана, привукло га је истраживање специјалне истраживачке комисије "Mazedonishe Landeskundliche Kommission", у оквиру Генералштаба немачке војске током Првог светског ратакојом је руководио чувени научник. др. Франц Дофлајн. На позив Министарства здравља, 1923. године прелази у„Институт за сузбијање тропских болести“ (касније „Хигијенски завод“) у Скопљу, радећи 6 месеци на проучавању и сузбијању маларије у мочварним сливовима Вардара и Брегалнице. Од 1924. године, као паразитолог ради на скопском Тропском институту.

Зоолошко одељење Музеја Јужне Србије, у Скопљу је формирано 1926. године управо његовом иницијативом, руковдећи радом трочлане комисије. У оквиру одељења постаојали су Зоолошка башта и једна скромна зоолошка поставка-музеј, претече данашњег Зоолошког врта и Природнонаучног музеја Македоније у Скопљу. Након што је 1926. премештен у Централни Хигијенски завод у Београду, напушта здравствена службу и враћа се у Скопље, у Зоолошки музеј, где до почетка рата развија богату музејску и научну делатност.

На Филозофском факултету је био ангажован као хонорарни професор из области природних наука, а пре свега кроз рад Народног универзитета Скопља и Јужне Србије, чији је оснивач сам факултет. Том приликом посебно ће се истаћи интересовањима на заштити биља и шума. Своје резултатеистраживања објављивао је у Гласнику Скопског научног друштва, чији је уредник био од 1937. до 1941. године.

Покретач је музејског часописа „Analles“1939. године, који је до почетка рата изашао у седам бројева. Његово име се такође може наћи у међународним часописима. Избијањем Другог светског рата 1941. године, музеј привремено престаје са радом, а др Станко Караман и његова породица напуштају Скопље. Одлази да живи у Крагујевац и Смедерево.

Након рата радио је у Биолошком институту у Дубровнику, а у Скопље се вратио тек 1952. укључивши се у све активности Музеја који је основао. Две  године касније заједно са др Петром Икономовим покренули су издавање музејских часописа „Acta“ и „Fragmenta balkanica“.Објавио је бројне научне радове који се баве класификацијом риба, птица, гмизаваца, описавши више од 60 врста и подврста.

(Наставиће се)

приредио: Милош Стојковић, КГ5

Српски културно информативни центар Спона– Скопље