Мита Костић (1886-1980), дипломирао је историју на Филозофском факултету Универзитета у Бечу, где је и докторирао 1909. Од 1910. до 1920. радио је као професор у гимназији у Сремским Карловцима. Априла 1921. године изабран је, одлуком Савета Универзитета у Београду, у звање доцента за Народну историју на Филозофском факултету у Скопљу.
За ванредног професора изабран је 1923, а за редовног 1932. године. Од 1938. до 1941. године обављао је и дужност декана факултета. Био је активни члан Скопског научног друштва од 1921, а од 1938. до 1941. његов председник и уредник часописа Гласник Скопског научног друштва.
По избијању Другог светског рата прешао је у Београд, оставивши у Скопљу своју богату личну библиотеку, мноштво архивских исписа и целокупну личну преписку са многим познатим научницима, попут Константина Јиречека, Ватрослава Јагића, Јована Радонића. Иако је пензионисан после ослобођења 1945. године, Костић је и даље остао активан. У Српској академији наука сарађивао је са Историјским и Етнографским институтом, Одељењем за друштвене науке и Одељењем за литературу и језик. Био је и члан књижевног одељења Матице српске у Новом Саду и Мађарског историјског друштва у Будимпешти.
Од 1954. до 1956. године предавао је Националну историју новог века на тек основаном Филозофском факултету у Новом Саду. Јуна 1955. изабран је за дописног, а децембра 1963. за редовног члана САНУ. У марту 1958. постављен је за директора Историјског института САНУ. Ту дужност је обављао до 1961. године.
Заједно са Јованом Томићем поставио је темеље научно-критичког проучавања новије прошлости Срба у Старој Србији.
Грга Новак (1888-1878), студирао је историју, географију и археологију на универзитетима у Загребу, Прагу, Бечу, Минхену, Берлину и Јени. Докторирао је у Загребу 1911, а 1913. године је нострификовао докторат у Прагу.
У Скопљу је од 1920-1924. вршио дужност доцента, а од 1922. ванредног професора Опште историје средњег века Већ 1924. је биран за редовног професора Опште историје Филозофског факултета у Загребу (предаје до 1959), за члана ЈАЗУ биран је 1939, чији је председник био у раздобљу 1958-1978.
Ректор Свеучилишта у Загребу био је од 1946. до 1947. године. Члан МАНУ-а је од 1969. године. Био је један од најпознатијих југословенких и хрватских научника, пионир археологије Далмације и острва.
Милан Прелог (1879-1931), отац је хрватског нобеловца Владимира Прелога и историчара уметности Милана Прелога, те деда информатичара и дипломате Ненада Прелога. Основно образовање стекао је у Загребу, где је и матурирао 1896. године у Класичној гимназији.
Студије историје завршио је у Прагу, где је докторирао 1900. године. Био је професор у гимназијама у Сарајеву и Осијеку. Професор опште историје средњег и новог века био је на Филозофском факултету у Загребу од 1922. до 1926. године..
На Филозофском факултету у Скопљу је 1927. биран за редовног професора Опште историје средњег века, где остаје до своје смрти (1931).
Кратко је био и декан Филозофског факултета у Скопљу (1930), на чију иницијативу је покренут часопис Гласник скопског Филозофског факултета.
Филарет (Бранко) Гранић (1883-1948), гимназију је завршио у Новом Саду а студирао је у Бечу и Минхену код познатог византолога Карла Крумбахера где је и докторирао. Његово световно име било је Бранко. По повратку са студија се замонашио и добио име Филарет.
Касније постао и архимандрит. Научну каријеру је започео у Скопљу 1922. као доцент на Филозофском факултету, где је 1926. изабран за ванредног професора византологије. 1929. прелази на Богословски факултет у Београду где је постављен на катедру за Патрологију, а од 1936, као редовни професор, предаје патристику и канонско право. Од 1932. је и хонорарни професор на Филозофском факултету у Београду где предаје Историју Византије заједно са чувеним Георгијем Острогорским. Године 1935. изабран је за дописног, а 1940. за редовног члана Српске краљевске академије.Оставио је за собом велики број радова из историје хришћанске и српске цркве, а посебно из правне историје и историје институција у Византији и средњовековној Србији. За доцента је биран 1922, а за ванредног професора византологије у Скопљу 1926. године.
Светозар Радојчић (1909-1978), син је познатог историчара и академика Николе Радојчића. У Љубљани је завршио средњу школу, а 1928. године у истом граду уписује студије археологије, које успешно завршава 1932. године. Током студија, Радојчић је школску 1930/1931 провео на загребачком Универзитету, а за време лета је боравио у летњој школи бечког Археолошког института у корушком градићу Фајштрицу (Бистрици) 1930. и 1931.
Додатно образовање је стицао и у Бечу и Прагу (Институт Н. П. Кондакова и Карлов универзитет), а летњи период 1933. године је провео на археолошким локалитетима и музејима у Венецији, Аквилеји и Градежу. Докторску дисертацију на тему Портрети српских владара у средњем веку је одбранио у Љубљани 30. октобра 1934. године и она је исте године штампана у Скопљу у издању Музеја Јужне Србије, чији је директор тада био Радослав Грујић.
На Филозофском факултету у Скопљу био је ангажован као хонорарни професор на предметима Класична археологија и Историја уметности.Светозар Радојчић 1952. године постаје дописни члан Одељења друштвених наука САНУ, чији пуноправни члан постаје 1963. године. Члан Одељења за историјске науке постао је 1971. године. а обављао је и дужност председника Хиландарског одбора САНУ.
Петар Колендић (1882-1969), студије славистике и класичне филологије завршио је у Бечу, где су му професори били Ватрослав Јагић и Милан Решетар, где је и докторирао 1908. године. На предлог Павла Поповића изабран је 1924. за ванредног професора на Катедри за историју српске књижевности и књижевности југословенске у Скопљу а 1925. постао је редован професор, где остаје све до окупације 1941. године.
Један краћи период обављао је и функцију декана факултета. Дописни члан Српске краљевске академије постаје 1932. године. За време окупације краће време провео је у логору на Бањици. Пензионисан је 1942.
Био је члан Комисије за обнову београдског универзитета, формиране 5. децембра 1944. године, али је убрзо поднео оставку. Од 1944. године био је на служби у Архиву, а Главни народноослободилачки одбор Србије одредио га је, 1944. године, да преузме руковођење и уређење Архива. На положају управника остао је до 1945, када је прешао на дужност професора српске књижевности Београдског универзитета, где остаје све до 1955. Редовни је члан САН од 1946. године.
Никола Банашевић (1895-1992), француски језик и књижевност студирао је у Дижону у Француској 1913. и 1914. године и у Београду 1920. године, након завршетка Првог светског рата. Био је у заробљеништву током две и по ратне године у логору у Болдогасоњу у Мађарској. Докторирао је са тезом Jean Bastier de la Péruse (1529—1554) на универзитету у Паризу 1923. године. Дисертација је доживела два издања а други пут је издата 1970. године.
На додатним студијама у Паризу боравио је од 1921. до 1923. године. По повратку у земљу био је гумназијски професор у Подгорици, Цетињу и Другој мушкој гимназији у Београду. Даља Банашевићева предавачка каријера везује се за Филозофски факултет у Скопљу где је предавао на предметима Француски језик и књижевност и Романски језици од 1924. до 1941. године и где је прошао кроз сва наставничка звања од доцента до редовног професора (1938).
Обављао је дужност декана, као последњи декан пре немачко-италијанске и бугарске окупације, априла 1941. године. Након окупације Југославије у Другом светском рату морао је да се врати у Београд, а у периоду од 1942. до 1949. године био је без ангажовања када је реактивиран. Од 1955. до 1965. био је шеф Катедре за романске језике, декан Филозофског факултета 1955/56. године и Филолошког факултета 1960—1962. године. Предавао је у Стразбуру школске 1962/1963. године и Западном Берлину 1964/1965. године као професор по позиву. Био је почасни доктор Универзитета у Бордоу и у Клермон Ферану и носилац Легије части. Био је председник Удружења за живе језике, потпредседник Међународног удружења за упоредну књижевност од 1954. године до пензионисања 1965. године и један од уредника научног часописа Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор.
Грегор Чремошник (1890-1958), у Грацу је студирао историју и славистику где је стекао докторат 1915. године. Исте године похађао је предавања из историје код Константина Јиречека у Бечу. Предавао је у гимназији у Трсту од 1915. до 1917. године. Од 1917. године радио је у Институту за проучавање балканских земаља у Сарајеву. Библиотекар и кустос Земаљског музеја у Сарајеву постао је 1919. године и на том месту је остао све до 1935. године. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 1932. године.
На Филозофском факултету у Скопљу предавао је као редован професор општу историју средњег века и помоћне историјске науке од 1935. до 1941. године. Након завршетка Другог светског рата предавао је историју јужнословенских народа на Филозофском факултету у Љубљани.
Чремошник је од почетка свог рада вршио обимна истраживања у Дубровачком архиву и на основу те грађе објавио је велики број радова из економске, друштвене и културне историје средњовековне Србије, Босне и Дубровника 13. и почетка 14. века. Користио се дубровачком архивском грађом и за истраживање српске нумизматике у чему је остварио вредне резултате. Прикупио је, обрадио и публиковао велики број докумената из дубровачке канцеларије и нотаријата, углавном оне настале до краја 13. века.
Франce Месеснел (1890-1945), завршио је гимназију у Љубљани 1913. године, 1913/14 студира историју уметности на бечком универзитету и хоспитирао на одељењу уметничке академије. Студије филозофије уписује 1919. године на загребачком универзитету, а паралелно уписује и студије историје уметности на Карловом универзитету у Прагу, где је докторирао 1922. године и чешки стипендиста 1922-23. г. У периоду од 1923-1927. године био је асистент историје уметности на Универзитету у Љубљани, управник збирке Народне галерије 1927/28. У галерији се посветио истраживању словеначке историје уметности и организовањем уметничке промоције у оквирууметничко-историјског друштва Народне галерије у Љубљани.
Од 1928. је кустос Музеја Јужне Србије у Скопљу. У Музеју је организовао одељење средњевековне скулптуре. За време боравка у Скопљу посветио се истраживању српског средњевековног сликарства и споменичког вајарства. У периоду 1931/32. г, предводио је ископавања у Суводолу код Битоља.
Дописни члан Скопског научног друштва постаје 1930. године у чијем Гласнику је објављивао следеће радове: Најстарији слој фресака у Нерезима (1930); Ископавања у Мариовском срезу (1932), (рад посвећен ископавањима ранохришћанске базилике код Села Суводол близу Битоља – прим. аут.); Црква Св. Николе Болничког у Охриду, I Црква Св. Николе (1933), Топографске белешке о неким црквеним споменицима у Поречи (1934),Једна гробница код села Суводола (1935), Црква Св. Николе у Марковој Вароши код Прилепа (1938),
За доцента на предмету Историја уметности Филозофског факултета у Скопљу изабран је 1933. године, а касније бива биран у сва звања. Остао је на факултету у Скопљу све до избијања рата, априла 1941, када се вратио у Љубљану.
Занимљив је и податак о сачуваној одлуци Музеја Јужне Србије од 05. априла 1941, само дан пред почетак нацистичке агресије на Краљевину Југославију, којом се одређује проф. Др Месеснел Франс да врши фотографисања археолошких локалитета у селима Кучевиште и Радишане на Скопској Црној Гори.
(Наставиће се)
приредио: Милош Стојковић, КГ5
Српски културно информативни центар Спона– Скопље