Душан Недељковић (1899-1984), студирао је и докторирао филозофију на париској Сорбони 1922. године. Исте године је у Скопљу изабран за доцента, а касније у сва професорска звања. Предавао је Теорију филозофије, на истоименој катедри све до краја рада факултета 1941. године.Заједно са Браниславом Петронијевићем, учествовао је на VIII интернационалном конгресу филозофа у Прагу 1934. године.

За време Другог светског рата био је учесник НОБ-а, као уредник листа колашинских партизана, а касније и у листу из Ужица „Вести“. Био је председник „Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача“ оформљене 20. новембра 1943. године.

На обновљеном Филозофском факултету је постао редовни професор, шеф Катедре за филозофију. Изабран је за првог послератног проректора Универзитета 28. августа 1945. Био је и део делегације владе ФНРЈ која је пратила Нирнбершки процес против нациста.

Недељковић је био је један од једанаесторице чланова Суда части Београдског Универзитета, оформљеног 12. децембра 1944 године, а један од професора коме су одузета грађанска права и академска част био је и Радослав Грујић, колега и декан проф. Недељковића са скопског факултета. Био је члан МАНУ-а од 1979. године.

Ћиро Трухелка (1865-1942), хрватски археолог, историчар и историчар уметности. На Филозофском факултету у Загребу студирао је историју уметности и историју. Још као студент волонтерски је сарађивао с Исидором Кршњавим у Штросмајеровој галерији у Загребу и израдио њен први каталог (1885).

Касније је постао кустос (1886), а затим од 1905. године и управник Земаљског музеја БиХ у Сарајеву, чијом заслугом је музеј добио нову зграду 1913. године. Пензионсан је 1922. године, али је исте био именован за професора Археологје и Историје уметности на Филозофском факултету у Скопљу, где је остао до 1931, када је пензионисан. Био је и председник Друштва босанско-херцеговачких Хрвата у Загребу, основаног  1939. године, које је у јавности заступало је концепт хрватске националне припадности Босне и Херцеговине.

На пољу етнологије радио је на етнографској збирци и дао приказ народног живота у БиХ. Ради истраживања научио је албански и турски језик, што му је значајно послужило у неким његовим радовима.

Изузетно значајан допринос Трухелка је остварио на пољу историје средњовјековне Босне.Уређивао је часопис Гласник Земаљског музеја у БиХод 1905 до 1920. године. Један од радова који се тицао Јужне Србије објавио је у Скопљу, у Гласнику Скопског научног друштва(1929), под називом Археолошке белешке из Јужне Србије.

Миленко Филиповић (1902-1969), дипломирао је етнологију 1923. године на Филозофском факултету у Београду, код чувеног географа Јована Цвијића и етнолога Тихомира Ђорђевића и Јована Ердељановића. После студија радио као гимназијски професор географије у Велесу. Докторску дисертацију: “Височка нахија”, одбранио је 1928. године у Београду.

Дисертација од 456 страница текста објављена је исте године у Београду у чувеној Цвијићевој едицији “Насеља српских земаља”.За доцента на Филозофском факултету у Скопљу биран је 1930. године, а 1937. за ванредног професора, за предмете Географија и Етнологија. Био је један од оснивача Југословенског етнографског друштва 1930, а 1940.  покретач и први уредник часописа „Етнологија“.

Српска краљевска академија је уручила награду проф. Филиповићу за свој дотадашњи рад, о чему је известио и званични лист града, Скопски гласник, у свом броју 615 од 9. марта 1940. године. После ослобођења изабран за Научног сарадника Српске академије у Београду. Као већ истакнуто научно име добија Рокфелерову стипендију и проводи једну школску годину на Харвардском универзитету у САД, где не само слуша, него и држи предавања на енглеском језику, који је сам научио.

Због запажених научних радова изабран је за научног сарадника Харвардског универзитета. На новоотвореном Филозофском факултету у Сарајеву изабран је по позиву за редовног професора на предметима антропогеографија и етнологија 1955. године. изабран је за члана Научног друштва БиХ, а затим за редовног члана Академије наука БиХ.

Од 1959. до 1964. године био је директор Балканолошког института Академије наука БиХ-а. Неки од важнијих Филиповићевих етнолошких радова су: Тетовисање у Јужној Србији, Србљаци, Етничке прилике у Македонији и Старој Србији, Обичаји и веровања у Скопској котлини,  Галипољски Срби,  Горња Пчиња, Различита етнолошка грађа са Косова и Метохије, Јован Цвијић и српска етнологија, Северна велешка села, Дебарски Дримкол, Хас под Паштриком, Положај и територијални развитак Велеса,Цвијићева антрапогеографска школа итд.

Атанасије Урошевић (1898-1992), након завршетка основне школе у Гњилану, 1910. године уписује турску гимназију у Приштини, али школовање прекида због рата 1912. године. Своје школовање наставља у Гимназији у Скопљу 1913/14, коју опет због рата 1914.. завршава тек 1922. године.

Исте године уписује Филозофски факултет у Скопљу, Географско-етнолошку групу. Студије завршава 1926. године. Већ 1927. изабран је за указног асистента на истом факултету, на коме и докторира 1929. године. Исте године бива изабран за указног (редовног асистента) на предмету Географија.

За време Априлског рата, као резервни официр војске Краљевине Југославије, бива заробљен од стране Немаца. Заробљеништво је провео у логорима, а ослобођен је 10. априла 1945. године.

После ослобоћења избран је за ванредног професора на Филозофском факултету у Београду, а крајем 1946. године прелази у Скопље на Филозофски факултет, где 1950. године постаје редовни професор. Пензионисан је 1964. године, али тиме његов рад и активност не престају.

По понзионисању организује наставу на новооснованом Филозофском факултету у Приштини од 1964 до 1968. године. Од 1971. до 1973. године био је в.д. директора Етнографског института САНУ. За дописног члана САНУ биран је 1963, а редовног 1978. године.

Наводимо и његове најзначајније радове: Гњилане (1931), Качаник (1932), Католичка жупа Црна Гора (Летничка жупа) (1933), Горња Морава и Изморник (1935), Јањево (1935), Урошевац (1936), Вучитрн (1938), Врњачка бања (1938), Шарпланинска жупа Сиринић (1948), Куманово (1949), Новобрдска Крива Река (1950),  Приштина (1951), Охрид (1957), Косовска Митровица  (1957), Липљан (1957), Косово (1965), Топоними Косова, (1975), Етнички процеси на Косову током турске владавине (1987).

 Харалампије Поленаковић (1909-1984), дипломирао је српску књижевност на Филозофском факултету у Скопљу, а докторирао 1939. године у Загребу. Изабран је за асистента 1935. године, на предмету Историја српске књижевности.

Време окупације 1941-1944. проводи у Београду, где је био на челу хумантитарног друштва „Удружење избеглица Јужне Србије“. Након 1945. године учествује у обнављању рада Филозофског факултета, на коме постаје редовни професор 1955. године. Дописни члан САНУ постаје 1966. године, а као један од оснивача Македонске академије наука и уметности1967. године и њен први потпредседник. Уз Блажета Конеског (рођен 1921. као Благоје Љамевић), био је један од покретача и уредника македонског издања Енциклопедије Југославије.

Данас Архив МАНУ-а у Скопљу носи његово име. Његова библиографија броји преко 1000 једиица.Посебно се цене доприноси о средњевековној литератури и књижевности XIX века. Позитивистичку методу примењивао је у архивским и библиотечким истраживањима и тумачењу књижевних дела. Због значаја и обима објављених радова, навешћемо све радове које је проф. Поленаковић објављивао у периоду 1935-1941, док је био асистент факултета у Скопљу, као и неколико поратних (1946-1975):

Биографска дела Игњата Ђypђeвићa, Скопље (1935); Никодин С. Caвић, Скопље (1935); Прилог библиографији Скопља,Скопље (1935); Приповетке с Југа Михаила М. Вељића,Скопље (1935); Викентије Ракић y Јужној Србији, Скопље (1936); Други прилог библиографији Скопља, Скопље (1936); Једна нова реч y дубровачком говору, Београд (1936); Петру Кочићу,Скопље (1936); Приповетка о човеку који ce продао ђаволу од П. Стевановића, Скопље (1936); Свети Joвaн Продром, Слепче, Скопље (1936); Скопље y народним песмама,Скопље (1936); Scritori iugoslavi, II, Скопље (1936); Стихотворац Кирил Тетоец Пејчиновић,Скопље (1936); Алгебарско х (икс) y скопском говору, Београд, (1937); Један стари опис манастира cв. Aндpeje на Тресци, Скопље (1937);  Мијачка варијанта народне приповетке о шарану. Београд(1937); Неколико још примера о писању крвљу y нашој књижевности, Београд(1937); „Прилике“ о човеку који ce продао ђаволу. – Годишњак Филозофског факултета y Скопљу, 1937, II, стр. 215–228; Приповетка о девојци без руку код Аромуна, Београд(1937); Стејићева варијанта народне песме о Марку Краљевићу и вили бродарици, Београд (1937); „Анегдота“ о погибији Смаил aгe Ченгића. – Прилози проучавању народне поезије – Београд (1938); Доситеј или Доситије Обрадовић,  Београд(1938); Јован Хаџић о преводима Хасанагинице, Београд (1938);Још један тип приповетке о девојци без руку, Београд(1938); Још о имену Ђopђe, Београд(1938); Југ Анђелка Крстића, Скопље(1938); Шишање (чупање) косе y жалости, Скопље (1938); Бугарско предање о Мурату на Косову, Београд(1939); Ванђелов „Болен Дојчин,  Београд (1939); Д. Димитријевић, Голема жалба, Скопље (1939); Кореспондентне поуке на Југу с почетка XIX века, Скопље (1939); Муж иа свадби своје жене, Београд, 1939; Приповедач Константин Ђорђевић,Скопље (1939); Рукописи библиотеке манастира св. Климента y Охриду, Скопље (1939); Трећи прилог библиографији Скопља,Скопље (1939); Štedimlija, Božidar Vuković i mletački štampari и XVI vijeku,Скопље (1939); Иво Војновић и његова драма „Еквиноцијо“, Скопље (1940); Кирил Пејчиновић-Тетоец и његово „Утјешеније грјешним“, Скопље (1940); Миливој Павловић, „Говор Сретачке жупе, Скопље (1940); У вртлогу 1914–1918 поводом романа: У бежанији од Константина Ђopђeвuћa, Београд (1940); Четврти прилог библиографији Скопља, Скопље (1940); Мијачки лексикограф Ђорђе М. Пуљевски, Скопље (1940/41); Народни песни, записи вo Глас Југа, Скопље (1940/41): а) Љутица Богдан и Муса Кесеџија, б) Грехови Констандина Сејмена, в) Цар Костадин и царица Елена, г) Муж иа свадби своје жене, д)  Несрећна љубав Ћерим-беја, ђ) Чучук Сулејман; Једно Његошево „Допуштење“, Цетиње (1946);Кирил Пејчиновић-Тетоец, Скопје(1946); Стогодишнината на „Горски венец“ од П. П. Његош,Скопје (1946); Врските на Јордан Хаџи Константинов-Џинот со Друштво српске словесности, Београд(1957); Царица Mapa и македонска народна песма, Београд(1961); Први помен Његоша код Македонаца, Цетиње(1965); Вуков интерес према Македонији и интересовање Македонаца за Вуково дело, Београд(1967); Сарадници Друштва српске словесности из Македоније, Београд(1967); „Црква Грачалница“ и македонска народна песма, Приштина (1968); Константин Д. Петковиќ и неговите „Очерки Белграда“ од 1853 година, Скопје (1972);Андреја Димитријевиќ Петковиќ (1837–1897), Скопје (1975);

Гостујући и хонорарни професори

Ради успостављања сарадње са осталим универзитетима, као и обогаћивања знања за саме студенте, Филозофски факултет је с времена на време, када су финансијске могућности то дозвољавале, позивао предаваче са београдског и загребачког универзитета да одрже по које предавање у Скопљу. Тако је маја 1923. године предавање одржао Фредо Шишић, професор загребачког и Владимир Ћоровић и Хенрих Барић са београдског универзитета. У децембру 1924. године био је Бранко Водник, са загребачког универзитета. Тихомир Ђорђевић, професор Универзитета у Београду провео је цео летњи семестар 1925. г. у Скопљу и држао редовна предавања из ентографије и етнологије.

Осим поменутих, на Филозофском факултету су били снгажовани и многи други познати професори и стручњаци:  Александар Соловјев, Никола Вулић, Глигорије Глиша Елезовић, Јован Хаџи Васиљевић, Никола Радојчић, Герхард Галезман (Праг), Јован Ердељановић, Александар Дероко, Милан Кос, Станко Караман, Тома Смиљанић Брадина, Јован Радонић, Делимир Лазаревић, Миодраг Грбић, Жарко Татић, Растислав Марић, Никола Окуњев, Никола Вулић, Франце Менсенел, Алексије Јелачић, Момчило Селесковић, Првош Сланкаменац, Петар Слијепчевић, Петар С. Јовановић, Петар Бицили и други.

Сви професори факултета су равноправно били заступљени у струковном „Удружењу универзитетских професора Краљевине СХС/Југославије“ и бирани у њен Управни одбор. Једна од седница овог удружења одржана је у Скопљу 1925. године.

Декани Филозофског факултета у Скопљу били су: Тихомир Остојић (1920-1921), Василије Ђерић (1921-1928), Петар Колендић (1928-1930, 1933-1935), Милан Прелог (1930), Радослав Грујић (1930-1933, 1935-1937), Мита Костић (1938-1941), Никола Банашевић (1941).

(Наставиће се)

приредио: Милош Стојковић, КГ5

Српски културно информативни центар Спона– Скопље